ТЕОДОРА ПОКРАЈАЦ (12), НАЈМЛАЂИ ПИСАЦ У АПАТИНСКОЈ ОПШТИНИ

 

КАД ИГРАЧКЕ ОЖИВЕ...

 

Мало шира јавност, ван њене школе, упознала је на промоцији прве књиге Ђорђа Куриџе, где се појавила као један од специјалних гостију уз најаву „најмлађи писац у нашој општини“. Достојанствено и самоуверено је изашла на бину, изговорила пар стихова аутора и поклонила му свој првенац, књигу „Машта и истинит догађај једног детета“. Добила је огроман аплауз и сигурним кораком се вратила у публику.

Пронашли смо је, желећи да је упозна још шира јавност, сем школе и публике у Дому културе, јер је то заслужила. Зове се Теодора Покрајац,има само 12 година, одлична је ученица шестог разреда ОШ „Жарко Зрењанин“ у Апатину и аутор је књиге „Машта и истинит догађај једног детета“.

-Када си и како почела да пишеш и шта те је инспирисало?

Када сам била мала имала сам играчке, које су у мојој машти постајале жива бића која су могла да мисле, да се крећу, да свашта раде. Тако сам добила инспирацију да та њихова дешавања ставим на папир. Зебра, једна од мојих најомиљенијих играчака којој сам дала име Глорија, ми је била најинспиративнија. Била је чаробна, имала је крила, могла је да лети и свашта је умела да ради. Она ми је била тема прве приче коју сам назвала „Чаробна зебра Глорија“.Ту причу сам написала са девет година. Нисам знала да ћу да наставим, нисам ништа унапред планирала. Након паузе, добила сам идеју за другу причу „Магична стена“, а после ње и за трећу, о једном стварном лику, мачки, мом првом љубимцу, која је правила разне вратоломије и коју сам назвала „Маца Феликс“. Заправо, моја прва књига је збирка те три приче, прича Теодора.

-Када је књига објављена и у колико примерака?

Пошто је то моја прва књига, добила сам је на поклон од мојих родитеља за 12. рођендан, који ми је био у фебруару. Има 163 странице и састоји се из три приче. Одштампана је у малом броју примерака и наменила сам је људима који су заслужили да је добију, мојој разредној, неколико другарица, пријатеља. Ја сам је добила као поклон, а верујем и као мотивацију да наставим да пишем. Мама ме је, кад је прочитала приче питала да ли сам их баш ја, сама, написала. Допале су јој се, као и свима који су их прочитали. Мислим да се штампа још једна количина, коју ћу такође поделити драгим људима.

-Планираш ли да се бавиш писањем и даље?

Пишем, наравно, јер то волим и чини ме радосном. При крају сам друге књиге која ће се звати „Лоповска љубав“ и, за разлику од прве, која је била намењена деци, овај пут сам покушала да напишем нешто и за одрасле. Ради се о једном човеку, сиромаху, његовом трновитом путу кроз живот и науку који је извукао из тог пута, а и љубави, коју је срео. Толико могу да вам кажем, за сада.

-Волиш ли да читаш и шта? Да ли ће твоје будуће занимање бити везано за књиженовст?

Волим да читам и то лектире. Раније сам стално узимала књиге из библиотеке и пуно сам читала. Сада се базирам на школским лектирама и управо читам „Аутобиографију“ Бранислава Нушића. Шта ћу учити даље, још увек не знам. Писање и читање волим, али не знам да ли ће нешто везано за то бити и моје занимање. Пишем кад сам слободна, то ме одмара и весели. Када је наставница српског прочитала моју књигу рекла је да јој се јако допада и да нема утисак да је писало дете. То ми је велика сатисфакција да наставим, да ли професионално или не, не знам.

-Да ли, можда, планираш промоцију?

-До сада нисам имала наступ везано за моје писање, осим на промоцији књиге Ђорђа Куриџе. Можда, када завршим и издам и другу књигу направим неку промоцију и представим се публици, зашто не?

-Шта дванаестогодишња девојчица још стиже осим школе и писања? Каква су ти интересовања?

Немам пуно времена, али стижем и да се дружим и да са другарицама понекад прошетам до града и да се дружимо код куће неке од нас. Такође, тренирам тенис, волим и да цртам, оловком и то највише, коње. Можда баш неке од мојих цртежа убацим у књигу, видећемо. Свашта ме занима, али на првом месту ми је школа, закључује ова талентована и паметна девојчица.

Ј.Миљуш