ЈЕДАН ОД ОНИХ „НЕДОСТАЈАЊЕ ДАНА“
И данас је један од оних „недостајањедана“... Истроше те временом сви.Истроше те родитељи својим очекивањима, непознати људи својим причама,пријатељи својим проблемима...Истроши те образовање, запослење, истроше те деца, фамилија, истроше те сви.Сви несто хоће, требају, захтевају....
Јос ако си жена, е тад су очекивања јос већа!
Мораш бити лепо васпитана,лепо обучена, мораш слушати и кад ти се не слуша, мораш радити и што ти се не ради...обући и што неволиш, лећи и кад ти се не спава.Дружити се са добром децом, јер твоји знају шта је добро за тебе. Мораш уписати оно што ти се изабере, јер „ти си млада, незнашшта хоћеш“...Тако ти одрастеш зато што мораш, а хтела би бити девојчица мусава, изгребаних колена... срећна!
Шта су били твоји снови? Незнашда ли си икада имала времена сањати.Заврши се детињство, школовање, удаш се, родиш децу и помислиш„сад ћу ја, онако, по свом“. Грешка, опет мораш: нахранити, окупати, учити, лечити, бринути...Порастоше сви, а ти се наморала... и тад помислиш– е, не морам ја ништа више!Опет грешка: мораш и то много теже и више.Само што сад уз име добијеш јос једно, по коме те сви запамте: неговатељица. Мораш напустити децу, породицу, своје село...
Причам моју причу, а многе ће се пронаћи...
Никад нећу заборавити уплакан поглед моје ћерке кад сам рекла да идем и њене речи: мајко, где ћеш?Уместо „незнам, али морам“, са осмехом сам рекла „не брини, дивно туристицко место у Јузном Тиролу, послаћу ти слике, видећеш лепо је, пуно цвећа, језеро у близини...“, нахвалила сам то село за које никад пре чула нисам, да јој буде лакше.
Одлазим у неизвесност - ко ме чека на аутобуској, ко и шта ме чека у новој породици, хоће ли ме прихватити, хоћу ли се снаци?
Стигох, дочекаше ме љубазно, али мој немачки и њихов дијалект сачувај ме Бозе...прва непроспавана ноћ у туђој кући се не заборавља... и опет оно "ти то мораш одрадити"...
Пролазе дани, па тако дође и мој први Ускрс, далеко од куће, од мојих најдражих.Треба офарбати јаја... коме? Мени!Узмем једно, ето да обележим... Немам фарбу, немам ни љуску од лука, да бар буде црвено... тако је моја мама фарбала... тако треба... Скувам то једно јаје и обојим га црвеним кармином...
Па, срећан нам, срећан ми Ускрс! Оплаках мало, немадох времена више, јер обавезе зову.
Пролазе дани, мењају се државе, места, пацијенти, а носталгија увек иста... Посебно о слави, Божићу, Ускрсу, рођенданима... Често се нашалим: „Сам у кући, као Кевин 10. део...лакше је...
Научиле ми да се шалимо на свој рачун, да се смејемо и кад нам се плаче...јер тај осмех само ми разумемо.Опет схватиш да живиш нечији туђи живот и да опет мораш...
Мораш све на време, као у војсци(тако сам чула, јер још једино војник нисам била). Мораш да истрпиш нечију хистерију, да обучеш светлу боју, јер дементне особе не воле тамно, плаше се... Мораш да шеташ кад њима паше, причаш кад се њима прича, ћутиш и кад ти се не ћути... идешда спаваш рано, јер се умориш од посла а нови дан само што није (ако имаш среће да немаш ноцна устајања)...
Опет учиш... па докле? Могла сам већпет пута докторирати учећи...
Посао неговатељице је хлеб са седам кора... тешко га је сажвакати, али како време одмиче мало је лакше. Научиш језик, научиш посао, научиш да живиш одвојен живот.Научиш да се избориш, па радиш краће турнусе да би чешће виђао породицу.
Најтеже јето што си сам, што често пута доводи до несугласица у породици, јер не разумеју наш начин живота тамо негде, нашу потребу да понекад ћутимо кад смо кући... можда пунимо батерије за ново сутра...
Огроман стрес је присутан у нашем послу, па самим тим након неког времена долази до здравствених потешкоћа на које, нажалост, већина не обраћа пажњу док не буде сувише касно... Ваљда мислимо - наморале смо се у животу.
Е, тек сад морамо посветити пажњу себи, свом здрављу, тек сад морамо истински мислити на себе.
О лепој страни неговатељства неки други пут, кад прође овај „недостајање дан“...
Олгица Б.
