Ставове сучељавају апатинци који су тренутно у иностранству: Биљана Дукић, Јужна Флорида и Немања Костић, Малта.
1. Кад сте отишли и зашто?
Биљана:Интересантно како неке датуме тешко памтим, али тај 15. јуни 2009. године никада нећу заборавити. Пре тачно 10 година сам прославила 31. рођендан и села први пут у авион. Још се сећам јуна у апатинским улицама и мириса липе, поздрављања са фамилијом и пријатељима. Била сам веома узбуђена због авантуре која ме чекала на крузеру...Зашто? Тада сам себи говорила да је разлог ситуација у држави и да немам времена да чекам да се нешто промени, али данас знам да није само то било у питању. Негде, мој лични развој у тој малој средини је стагнирао и то ме је чинило незадовољном, а околности су се онда подесиле да направим следећи корак. Као клинка сам обожавала путописне емисије и одувек желела да путујем. У то време то је био само сан. У то време је из Апатина свега неколико људи радило на крузерима и није се много знало о том послу, али је мени, једног дана, мој драги Душан Јанчић напунио главу да би то било савршено за мене. И тако је он постао главни „кривац“ што сам се ја отиснула у ту авантуру. Путујеш и плаћају те за то. Да напоменем да, пре 10 година није било Инстаграма, а ФБ је тек постајао популаран код нас, тако да није било инфлуенсера који су плаћени да путују и пишу о томе.
Немања:Отишао сам прво у Беч. После тога на Малту, 2016. године. Дуго се „кувала“ идеја о одласку, али сам те године дефинитивно преломио и сконтао да за мене, у мом граду и у мојој земљи, дефинитивно нема места. Почео сам да добијам неке безобразне понуде и обећања ако се ангажујем у политици и то ми је био окидач, после кога сам дигао руке од Србије и негативне селекције која је тамо постала свакодневица.
2. Зашто би се вратили у Србију, а зашто не?
Биљана:Док сам радила на броду, долазила сам у Апатин сваке године, јер сам практично била само на привременом раду. Сада, у последњих шест година, нисам долазила тако често, али се увек радујем када дођем и то само да видим фамилију и преостале, драге пријатеље. Већина пријатеља ми се, иначе, одселила из Апатина претходних година, што у Нови Сад и Београд, што негде по Европи. Лепо је враћати се у Апатин, али ако мислимо на останак, то је тешко. Већина нас, који смо отишли, машта о томе, али то је само носталгија са којом научиш да живиш. Значи, да ли бих се вратила... ДА... због носталгије... НЕ... јер носталгија је, заправо, сећање на прошла времена која више не постоје.
Немања:Разлога за вратити се има доста, пре свега због неких драгих људи, Дунава и паприкаша. То је оно чега нема нигде... Где год да човек крене и из којих год разлога, мислим да га у Апатин увек те три ствари вуку и то највише и недостаје.
Са друге стране, када погледам шта се у Србији дешава, какав је накарадни систем наметнут, просто не могу да дозволим да ми дете одраста у таквом окружењу.
Овде срећем пуно људи из разних крајева и сада ми је још јасније да тамо, уз овакав систем вредности који је тренутно на снази, неће бити боље још дуги низ година, а ја немам живаца да чекам, а не желим да идем испод неке своје границе достојанства.
3. Планирате ли повратак и да ли сте се икад покајали због одлуке да одете?
Биљана:Планирам да се вратим, чим се пензионишем, лети, на пар месеци да уживам опет у мирису липе и сећањима на младост. Онда зими, ако Бог да, назад на Флориду, где је вечито лето. Нисам се никада покајала због одласка, мада сам се у многим тешким ситуацијама питала „Шта ми је ово требало?“. Толико пута сам померила своје границе, психофизички, да је свако то кајање трајало само до следећег успона и радости што сам нешто пребродила, превазишла, научила...
Немања:Покајем се због одласка сваки пут када видим слике дружења и паприкаша али, на сву срећу, то ме не држи дуго... Тренутно не видим никакву шансу да се вратим, јер сам овде са породицом и просто не могу да замислим да опет тамо преживљавам, када овде могу да живим.
Разлог више је што имам и дете и не желим да, за коју годину, она мора да доноси такву одлуку. Па, какав би био живот без кајања...J
Није лако пребацити се на други језик, живети са људима скроз другог менталитета, али када се све погледа, ипак је ово једна велика школа и не видим себе и своју породицу у Србији у некој ближој будућности. Евентуално, она варијанта, пензија и кулирање, ако уопште то дочекам...
4. Предности и недостаци данашњег вашег места живљења у односу на Апатин?
Биљана:Свако место има своје предности и недостатке али рецимо да бих пре упоредила државе, а не градове. Предност Апатина, односно Србије, је у безбедности грађана на улицама, у саобраћају, школама, образовању и општем васпитању. Све ово је недостатак на Флориди, где ја тренутно живим.
Предност живота на јужној Флориди је клима, вечито лето. Зими температура падне на 5 степени само неколико дана, током ноћи, док је дању увек идеалних 15 – 20 степени. Никада нисам волела зиму у Апатину.
Запослење и стандард живота су највећи разлог зашто људи одлазе из, не само, Апатина, него и из целе Србије.
А, да... Још једна предност живота овде је та што људи не гледају вести сваки дан, а и ако гледају не причају о томе по цео дан. Овде се прича о спорту, годишњим одморима, плановима, дешавањима за викенд...
Кад би у Апатину/Србији било, као што једном рече Рамбо Амадеус, не би било места са већом предности у односу на Апатин/Србију. Национализам је тема до 300 евра прихода месечно. Њима се сервира та прича. Кад плата пређе 500 евра, онда почиње разговор о гардероби и кафићима. Кад пређе хиљаду, онда је топ тема здрава храна, летовања и зимовања, а кад се попне на више од три хиљаде, онда престаје свако паламуђење. Људи онда причају о временској прогнози и љубави, рекао је Рамбо и додао да, будући да већина људи на овим просторима има просечну плату од 300 до 500 евра (ако уопште и прима плату), зато национализам и јесте доминантна тема.
Немања:Предност је, дефинитивно, то што живимо много опуштеније са неке финансијске стране и што имамо стабилност и какву-такву сигурност. Има наравно и доста недостатака – пре свега овде где смо тренутно нема шума и природе. Малта је површински као општина Апатин, а овде живи пола милиона људи и има око 400.000 аутомобила. Ова држава личи на мравињак и то ми јако смета и то је један од главних разлога због чега планирамо да пређемо у неке мало северније крајеве.
5. Ваша порука саговорнику?
Биљана: Нисам сигурна, али мислим да сам чула да је Немања са породицом на Малти. Верујем да су се лепо снашли, као и већина наших људи који оду ван земље. Желим им успех у животу и раду, где год да су. А можда се и видимо ускоро!
Немања:Хммм... па, пожелео бих Биљи да оствари неки свој лични, амерички сан. Колико ја знам, увек је била супер лик и пошто је поново отворен ПИК у Апатину, надам се да ћемо се срести тамо, као пре неких 20-ак година...
Само нека гура своју причу и нека се потруди да је не заболе леђа од брања пара, јер, као што сви знамо, на западу паре расту на дрвећу.
Обавезно и да се подсети једне песме, које се ја сетим чим помислим на те далеке Америке: „Америка“ и Џукеле.
Ј.Миљуш
