РАДМИЛА САВЧИЋ, О ТРГУ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, СКУЛПТУРАМА, „НИКИ“, „АЊИ“...

 

Радмила Савчић, дипломирани историчар уметности, са звањем виши кустос, дугогодишњи уредник галерије Меандер, директор Културног центра Апатин и Музеја савремене уметности у Новом Саду, једна је од стручно најпозванијих саговорника за разговор на тему скулптура у Апатину, али и уређења Трга Николе Тесле.     

-Током година рада у култури, поставили сте бројне изложбе и реализовали бројне пројекте из ове области.Можете ли их побројати?

-Поставила сам преко 1.000 изложби из савремене уметности у Апатину и у другим градовима у земљи, Београду, Новом Саду, Зрењанину, Сремској Митровици, Ужицу, Сомбору... али и у Паризу и Истамбулу. Објавила сам близу 500 текстова из савремене уметности у каталозима и стручним часописима Момент, Златно око, Мисао, Домети, Истер, Ликовни живот, Пројекат, Рад музеја Војводине, Алманах САНУ, као и у дневним  листовима Дневник и Блиц, као и у локалном листу „Глас комуне“. Преко 20 година реализовала сам бројне пројекте из  области културе, а посебно из визуелних уметности, од којих је најважнији Симпозијум скулптре, међународна вајарска колонија у Апатину и База података о скулптури у јавном простору у Републици Србији. За свој рад добила сам републичку награду „Златна значка“ за допринос развоја културе и Октобарску награду Апатина. 

-О чему мора да се води рачуна приликом постављања мобилијара у јавни простор?

Пре поставке објекта архитектуре, скулптуре и било ког другог мобилијара у јавни простор, потребно је да се добро сагледа амбијент,односно постојеће урбанистичко окружење. Најважнија је компатибилност три принципа: хумани, економски и естетски. Хумани, да су ти објекти намењени човеку, његовим цивилизацијским потребама, финaнсијски, да су   трошкови реализације видљиви у складу са економским стањем једног друштва, града, средине, јер сваки облик мегаломаније или претеривања, чак и у трошењу пара,је кич. И трећи, естетски, за који се погрешно мисли да је најважнији, а није, јер кад се ова претходна два прихвате, онда естетика долази до пуног израза.

СКУЛПТУРА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ НЕ ОДГОВАРА АМБИЈЕНТУ, ПРЕСКУПА ЈЕ И ЧУДНЕ УМЕТНИЧКЕ ЕСТЕТИКЕ

-Да ли су ови принципи испоштовани у примеру Трга Николе Тесле?

Трг је могао да се зове било како, можда цвећа, хероја, рибара... али назваше га Никола Тесла. Да ли по скулптури, која је касније постављена или по Николи Тесли,како би се истакло његово личко порекло у овом, личком град. Да ли је било неопходно да се купи реплика скулптуре Драгана Раденовића, вајара из Београда, или да се направи оригинално дело, атрактивно и адекватно амбијенту? Мислим да је требало ово друго, да се направи оригинално дело. Скулптура је мала за толики простор, а да би се повећала налази се на раскреченом постаменту, који је опасан, јер се по његовим глатким површинама пењу деца. Не одговара амбијенту, прескупа је, а чудне уметничке естетике.

Дакле, да би Трг Никола Тесла, заиста био посвећен нашем великом  научнику, упутније би било да се допуни садржајима који симболично презентују његова открића - можда мобилијари, као клупе са соларним куполама или клупе дизајниране као нијагарини водопади, у разним варијантама, као и посебна ласерска осветљења, као и мурал са том тематиком. Дневна и ноћна вријанта Трга била би атрактивна туристичка дестинација и била би привлачна целе године. За то би, са мало труда, били укључени тимови, дизајнери и архитекте, са прецизним пројектом, који би се реализовао фазно у складу са средствима.

Уместо тога имамо мурал који је, како ви кажете,„прогутао Николу Теслу“. Слажем се  за мурал, али зашто ту та тема и тај мотив? Пре свега мурал означава слику у јавном простору, обично је то игра перспективе, боја, духовите поруке, интелигентне зачкољице, а никако реплика фотографије, јер копија је копија. Питам се откуд толика журба да се уради такав мурал? Ипак, добра је идеја се се на неки начин означи  историјска персектива Апатина из 18 и 19. века и симболично лоцирање града на Дунаву и тежак живот аласа. А толико има простора уз Дунав, па чак и целу улицу дефинисати са разним садржајима, што да не? Некако ме подсећа на атмосферу 90-тих, када су били први вишестраначки избори, када су се свакодневно лепиле плакате преко плаката. Рат плаката, једна странка се рекламира преко плаката друге итд.

Да се вратим на почетак приче, свака новоуспостављена власт има пуно елана и жели да се што пре докаже како је боља од претходне. Њено право је да одлучује. То је чињеница. Али на нашим просторима не постоји култура поштовања према раду претходне генерације. Уствари, када се нешто направи нефункционално, будућа генерација нема средстава да то поправи. Ко би сада рушио стамбене објекте у блоку 112, преправљао фонтану, градио нову, брисао и писао... па тако све то остаје годинама... или се навикавамо на то, или тежимо да поправимо, као на примеру велике сале Дома културе, на чију се реконструкцију привођења намени чекало 50 година! 

AЊА“ ЈЕ ДОБРА СКУЛПТУРА, АЛИ ЈЕ НА НЕПРИХВАТЉИВОМ МЕСТУ

-Изјавили сте да је скулптура „Ника“ заузела место намењено скулптури „Ањи“. Можете ли нам објаснити шта се заправо дешавало око постављања ових двеју скулптура?

Познато ми је да је Никола Симијановић, вајар из Новог Сада, боравио  више пута у Апатину, у Бањи Јунаковић, и да је хтео да остави заиста вредно, примерено уметничко дело граду, који је заволео. Како је марина била готова, вајар је смислио да је монументална фигура сиве (црне) чапље одговарала и по материјалу, величини и симболичној представи Апатина, града на Дунаву и у Горњем Подунављу. Естетика ове скулптуре састоји се у њеној монументалности која би била сагледива са веће посматрачке дистанце, са бента, а бљештавило материјала било би потпуно, али не и нападно, зато што би се у њеној позадини налазила постојећа, скоро увек тамна, шума у сенци западног сунца.

У међувремену, стиже „Ника“, такође монументалних димензија, али не и монуметалних површина, већ веома издељених, па према томе потребна јој је мања дистанца за гледање, које се, а како је од бронзе, тамног колорита губи у тмини шуме. Види се тек са реке, али при том сте више заокупљени пењањем. Кад је „Ања“ завршена морала је негде да се постави - баш на најистуренијој тачки пешачке стазе код „Златне круне“. Уследила је велика осуда тадашњих опозиционара актуелној структури. Схватила сам да је то политичка хајка у којој нисам хтела учествовати. „Ања“ је, заиста, добра скулптура, али стоји на неприхватљивом месту, где јој се квалитети губе из наведених разлога. Гледајте мало дуже, па ће вас заболети врат. Ето, још један пример како  актуелна власт лакомислено креира јавни простор  уметничким садржајима  заведена удворичким маркетингом медиокритета  и ауторитета престонице.

ЗБИРКА СКУЛПТУРА – БРЕНД КУЛТУРЕ АПАТИНА

-Апатин је познат као град скулптура, за чега сте и Ви врло заслужни. Колика је наша збирка и како је она настајала?

То су скулптуре из савремене уметности, скулптуре на отвореном простору или како се стручно каже у „пленеру“. Збирка тих скулптура броји око 100 дела аутора из земље и иностранства (Италије, Немачке, Шпаније, Португалије, Индије, Румуније, Црне Горе, Словеније). Из наше земље учествовало је око 60 аутора, који су и релевантне чињенице наше савремене скулптуре.

Почак формирања збирке датира од краја 80-тих 20. века и траје до данас, са тенденцијом континуираног увећавања. Настала је донацијом удружења, организација, појединаца, као и самих аутора. Почетни импулс дао је Иван Ракин, ранопреминули магистар вајарства из Апатина, дарујући Бањи Јунаковић ремек дело војвођанске скулптуре, композицију Војвођани, од вареног челика, која се налази на улазу у Бању. Потом, Бања отукпљује десетак скулптура од мермера и вајарске колоније „Бели венчац“ из Аранђеловца. Највећи део ове збирке настао је из продукције вајарске колоније „Симпозијум скулптуре Меандер“, од 1994. године, до данас. Око 70 скулптура ове колоније налази се на разним локацијама града, појединачно или неколико скулптура у групи, чинећи тако мале изложбене целине - у  градском парку,  парку блока 112, обали Дунава код „Златне круне“, улаза у Бродоградилиште, дворишту Гимназије и Машинске школе, на Тргу, испред Галерије Меандер итд... Груписане су по величини и по стилу, у складу са амбијентом. Ниједна од скулптура се не налази на местима да смета пролазницима, не садрже оштре и убојите детаље да не повреде грађане, видљиве су, могу се додирнути, попети, на мањој или већој удаљености, у зависности од величине. Збирка је, бројем и садржајем, атрактива у регији и земљи и, према томе, бренд културе овог града...

Различитог стила и тематике, геометријске композиције, фигуративне, асоцијативне, док је један туриста коментарисао да су му се највише свиделе скулптуре животиња. И стварно, имате псе, птице, рибе, коња, јежа... Симпозијум скулптуре Менадер водила сам, као уредник ликовног програма у Галерији Меандер од 1994. године до одласка у пензију, 2017. године. Збирка је промовисана више пута на изложбама у Београду, Новом Саду и многим градовима у Србији, али и у Истанбулу и Паризу. О њој су у медијима биле позитивне реакције, као преседан да се у малом граду налази збирка којој би и престоница требала да се поклони (Блиц, Новости). Објавила сам књигу „Апатин град скулптура„ 2014. године. За крај бих споменула разговор са новинарком локалног медија поводом тога. Новинарка ме је питала шта ће бити са збирком када одем у пензију. одговорила сам да не могу физички, „пушком“ да чувам скулптуре, а будући аниматори културе и власт ако буду паметни искористиће, на најбољи начин, уметничке референце ове збирке у корист локалне заједнице.    

Ј.Миљуш