Пронашла сам га, пре неки дан, „код куће“. Непосредно иза контејнера између зграда С-5 и С-5 запад, где је, испод једног дрвета, створио свој импровизовани дом. Истина, најмање личи на дом, али то је то. Место где већ месецима (од првих дана пролећа) живи наш суграђанин Иван Петровић (71).

Упекло сунце, он спава. Разгледам тих четири, пет квадрата „његове“  земље. Изнад, од најлона, у неколико слојева, надстрешница или већ нешто тако. Иза леђа гомиле свачега, нешто у врећама, нешто разбацано. Прекривачи, гардероба, обућа... Испод њега дебео сунђер, посивео, одавно. Около пластичне боце, врећице са остацима ко зна чега од хране, неколико пластичних чинија... Он, бос, полусавијених ногу, спава дубоким сном. Не сметају му муве, а има их безброј. Ни „мириси“ од пар метара удаљених контејнера, али ни они из његових пластичних посудица, очигледно дуго отворених... Фотографишем га. Чак и док спава делује ми, некако, недружељубиво. Ипак, реших, пробудићу га, па шта буде...

Започињемо причу. Представих се уз напомену да долазим „у доброј намери“. Не одбија, али очигледно није расположен за разговор. Имам чак и утисак да му мало фали да се окрене на другу страну и прекине иовако  траљав дијалог. Одговара себи у браду, углавном га не разумем, па мало, мало приупиткујем да ми понови. То га још више нервира.У једном моменту ми каже „одлази“! Ипак, не одустајем. Иде доста тешко, али ту смо. Па, да се упознамо...

ПОЖАРИ

Називају га пироманом, причају да је изазвао неколико пожара, али он тврди да су му пожари подметнути, неколико пута и да је због тога на улици.

-Имао сам кућу у насељу (Рома). Запалили су ми је 1997. године. Не знам зашто. После тога сам живео у Сомбору, на хиподрому, осам година. Бавио сам се папиром и некако преживљавао, започиње своју исповест овај необични човек.

Морао је, због докумената, како каже, да се врати у Апатин. Направили су му собицу, у дворишту бивше куће. И њу му је, каже, неко запалио. После тога је разапео шатор иза зграде С-6, живео од социјалне помоћи. И шатор су му, тврди, запалили. Онда је погодио у Дом старих где је био две године.

-Нисам могао више да издржим тамо. Ништа ми се не свиђа, ни смештај, ни храна, ни гужва. Али сам био скоро непокретан, па нисам могао раније да одем. Чим сам успео мало да станем на своје ноге, дошао сам овде. Не жалим се што сам на улици, али ми је само тешко што не могу да се крећем, леву ногу скоро да не могу уопште да померим, каже.

Због тога не може ни да ради. Углавном лежи. Тврди да не прима никакву помоћ.

-До пре три године сам примао социјалну помоћ. Од тада је не примам. Немам ни личну карту. Како преживљавам? Тешко. Храним се по контејнерима, а некада ми и добри људи нешто донесу да поједем. Није редовно, али не жалим се. Најтеже ми је што не могу да се крећем, да нешто сам зарадим. Овако, немам никакво решење, шта даље, прича Иван уз констатацију да му ипак не фали ништа сем здравља, али и да је разочаран. У живот.

КОНТРА

У Дом не жели да се врати. Чак ни на зиму. Планира да мало поправи свој „кров“, само да не прокишњава, а за хладноћу не брине.

Открива да има једну ванбрачну ћерку у Бечеју, али да са њом није у контакту. Има и даљу родбину ту, у насељу али, као да их и нема...

-Не знам ко ми је подметао пожаре. Нико ми никад ништа није рекао о томе. Ја не знам, ни ко је, ни зашто. Не треба ми кућа. Опет би је неко запалио. Само да ми је мало здравља и да могу да ходам. Радио бих нешто, зарадио за храну. Овако, само лежим и још ми је горе, разочарано закључује Иван и на питање да ли би му помогао бар бицикл, скоро незаинтересовано одговара да би ваљало да га има. Можда се неко јави и поклони му, кад прочита, кажем, на шта он само одмахује руком и помирљиво додаје да се не нада да ће га икад имати.

Неки кажу да му је надимак Тарзан. Наводно због тога што понекад, ноћу, псује мајку Тарзану. Неприступачан је и намргођен, због чега га се пролазници клоне, што му, заправо, и одговара. Такође се прича да је сам запалио кућу, желећи и себи да пресуди. Спасили су га. Није хтео. Као што ни сада не жели да живи нормалним животом. У топлом, уз редовне оброке, у друштву. Његов избор је - контра... 

Док смо разговарали, пристигле су три Ромкиње и уз гласан разговор почеле да претурају по контејнерима. Игнорисао их је све док му се једна од њих није обратила, очигледно нимало љубазно, судећи по његовој реакцији. Викнуо је на њу, из петних жила.

-Морам тако, да их отерам. Никог не дирам, нека ни мене нико не дира, љутито је објаснио, већ нервозан што сам и ја још ту.

Пружам му нешто новца, не одбија... Ваљда се и захвалио, нисам чула, као ни доста тога што је испричао себи у браду.

Одлазим и размишљам... Не улазећи у то шта је истина, где је почетак и какав ће бити крај, овај човек ме навео на бројна размишљања... о смислу и бесмислу, срећи и невољи, усамљености и самоћи, потребама и жељама...

И једном, старом, бициклу...

Јасминка Миљуш