Уобичајена пракса да се у медијима, уз имена добитника „Октобарске награде“, објави и образложење зашто су баш они заслужили ово највише општинско признање и ко их је предложио, ове године је изостало. Навикнути на минималне и строго контролисане, селективне информације, нисмо изненађени. Међутим, остаје питање – а зашто се крију образложења?

Вођени тим питањем, користећи систем “извора блиских власти“ успели смо доћи до образложења, али не и до предлагача овогодишњих добитника. Без намере да судимо да ли су најзаслужнији и награђени (а не би било први пут и да нису), заокружићемо ову причу. Потпуном информацијом.   

 

ДОБИТНИЦИ И ОБРАЗЛОЖЕЊА

Ове године додељене су само четири награде. За општину величине наше, довољно. Награде су добили „Мариголд“, за изузетна достигнућа у области привреде, Ђорђе  Гајчин, за најбоље постигнуте резултате у области спорта, постхумно Димитрије Мирко Ћелић, за изузетна достигнућа у области културе и образовања и „Local delivery“, за највећи допринос у области хуманитарног и социјалног рада.

 

ТРОЈЕ ЗАПОСЛЕНИХ ПРЕРАЂУЈУ ЦВЕТ НЕВЕНА

„Мариголд“ је доби(о)ла „Октобарску награду“ за изузетна достигнућа у ПРИВРЕДИ. Нећемо судити да ли оправдано или не, већ ћемо само навести чињенице. У АПР-у стоји да је „Мариголд“ ЗР Козметолошка лабораторија, а у опису делатности да се бави производњом парфема и тоалетних препарата. Постоји 12 година и има 3 (ТРОЈЕ) запослених радника.

Предлагач је био мало детаљнији и навео следеће образложење, које је прошло на СО Апатин, те је ова, већини Апатинаца непозната лабораторија, понела највише општинско признање и то за ИЗУЗЕТНА ДОСТИГНУЋА у области ПРИВРЕДЕ. У образложењу се наводи:   

-Фирма „Мариголд“, природна козметика, настала као резултат велике љубави према природи и према свему што је природно, основана је 1.10.2007. године. Од тада се баве израдом природне козметике од цвета невена који узгајају и прерађују сами и као жеља да се направе производи за негу коже од потпуно природних састојака без употребе вештачких боја, конзерванаса и минералних уља. Ова фирма има 3 запослена радника и сарађују са многобројним продавницама здраве хране и апотекама, навео је, у образложењу, непознати предлагач.

 

НАЈБОЉИ СПОРТИСТА БИО ШАМПИОН ЈУГОСЛАВИЈЕ 1962. ГОДИНЕ

За најбоље постигнуте резултате у области спорта, „Октобарску награду“ 2019. године добио је некадашњи успешан боксер Ђорђе Гајчин, који се овим спортом престао бавити пре 42 године! Подсећамо награда није у категорији „за животно дело“. Не можемо се отети утиску да је ово највише општинско признање Гајчину стигло са - пола века закашњења! Није спорно да у својим витринама, уз бројне медаље из бројних бокс мечева треба да има и „Октобарску награду“ као најбољи спортиста, али не ону која носи датум 24. октобар 2019. године. Осим тога, неколико клубова и појединаца се резултатима истакло ове и претходне године, те би били достојни ове награде. За некадашње спортисте, ветеране из рубрика „присећамо се некадашњих апатинских асова“ би требало осмислити адекватну категорију, да ли у оквиру „Октобарске награде“ или неког другог признања.

Но, предлагач је очигледно мислио друкчије, као и одборници СО, који су прихватили образложење и Гајчину доделили награду за најбоље резултате у области спорта.

У образложењу се наводи:    

 -Ђорђе Гајчин је рођен 21.4.1946. године у Кули из које долази у Апатин 1954. године где завршава основну школу, а даље школовање наставља у Београду. Боксерску каријеру почео је 1961. године и од самог почетка привлачи пажњу стручњака као велики таленат. У јуниорској конкуренцији, одбоксовао је 62 борбе од којих је 60 победио. Шампион Југославије постаје 1962. године у Трстенику у папир категорији, након чега прелази у бантам, где 1963. године у Београду такође осваја шампионску титулу. Повреда кичме га је спречила у жељи да оствари сан и да наступи на Европском првенству у Москви. Нове успехе постиже у „Партизану“ где је провео две незаборавне године, након чега се враћа у Апатин и бележи сјајне резултате на домаћој и међународној сцени. Након тога следи позив у репрезентацију Југославије за учешће на међународном такмичењу у Холандији где је очарао домаће стручњаке од којих је добио понуду да тамо остане и ради. Понуду одбија и наставља да боксује за Апатин где завршава каријеру 1977. године са преко 150 првенствених и међународних мечева. И након што је окачио рукавице о клин, наставио је да ради у клубу, припремајући младе борце за изазове у рингу, наводи се у образложењу непознатог предлагача.

 

СВЕСТРАНИ УМЕТНИК И ХУМАНИСТА НАГРАЂЕН ТЕК ПОСТХУМНО

„Октобарска награда“ пок. Димитрију Мирку Ћелићу за изузетна достигнућа у области културе и образовања је, највише од свих, закаснила. Овај образовани, млади човек, свестрани уметник, хуманиста, дародавац, са биографијом вредном дивљења и респекта, је највише општинско признање заслуживао сваке године. И прошле, и претпрошле и оне тамо и оних пре... Нажалост, добио је тек ове и то - постхумно. Остаје горак укус и питање које се само намеће – да ли би је добио да је жив? Или би његова бројна дела остала непримећена у његовој општини, као и ранијих година?

Покојни Ћелић је један од оних, ретких, у чијим рукама је „Октобарска награда“ морала да буде још одавно. Власт га се није сетила, предлагачи такође... Ове године, неко јесте, а у образложењу је наведено:

-Димитрије Мирко Ћелић је био један од најбољих студената на Ликовној академији Српске православне цркве, на смеру фрескопис, а на истој завршава и мастер студије у смеру мозаик. На Факултету примењених уметности завршава други мастер на смеру вајање. Аутор је великог броја мозаика, иконостаса од дрвета и камена, меморијалних споменика, међу којима се издвајају споменик погинулим Апатинцима у ратовима деведесетих година и „Крајишка суза“ на Банстолу, споменик погинулим Крајишницима. Велика част му је била што је аутор мозаика манастира на Острогу. На Златибору је открио масовну гробницу ликвидираних војника повратника из Другог светског рата, а био је и поносни члан Гусларске школе Вукојице Сандића, као и једини конструктор личких двоструних гусала. Такође је био и члан апатинског Ронилачког клуба, београдског Спелеолошког друштва, а као велики љубитељ и поштоваоц природе, бавио се и орнитологијом и заштитом птица. Поклоном ковачке радионице Градском музеју Сомбор постао је трајни дародавац и дугогодишњи музејски сарадник. Израђивао је реплике српских мачева са средњовековних фресака, а припадао је и Краљевском реду витезова. Овај свестрани Пригревчанин је и објавио „Књигу о Миги“, збирку песама и прича које после 70 година ћутања доноси јавности истину о младом четничком песнику из Шапца. Димитрије је редовно обилазио своју родну Лику, а пре неколико година је привео крају један од својих највећих пројеката који је обухватао фотографисање свих цркава и црквишта у Лици, као и сакупљање и обраду архивске грађе. Радио је на обнови уништене цркве у Радучу, у Лици, где је помогао изградњу исте, направио олтар и урадио мозаик. Он је био и добитник високог међународног признања, награде за фотографију коју је освојио у Атини. Своју прву самосталну изложбу је имао у августу 2018. године у галерији „Меандер“. Нажалост, није имао времена да настави свој рад. Након кратке и тешке болести, преминуо је у својој 35. години живота. Иза њега су остали његова мајка Славица и супруга Наташа, које су му током целог његовог пута пружале несебичну подршку у свему, као и његова три највећа блага и постигнућа, ћеркице Милица, Недељка и Марија. Иако је прерано отишао, овај вансеријски таленат у уметности, познавалац многих занатских вештина, хуманиста, спелеолог, борац за истину и правду, а надасве скроман, али велик човек, живеће кроз своја дела, стоји у образложењу предлагача.

 

БЕСПЛАТНО ДОСТАВЉАЈУ ЛЕКОВЕ СТАРИМ И БОЛЕСНИМ СУГРАЂАНИМА

Сазнали смо за њих кад су се појавили под симпатичним именом „Потрчко“, нудећи курирске услуге по симболичним ценама. Да уместо нас плате наше рачуне, оду у набавку, код лекара, по рецепте и лекове... Убрзо су одлучили да лекове старим и болесним суграђанима, доносе бесплатно. Гест који је примећен и похваљен. И којим су „купили“ јавност.

И који их је, ове године, довео до „Октобарске награде“ за највећи допринос у области хуманитарног и социјалног рада. Неоспорно је да Зоран Ракић и Никола Радаковић заслужују похвале. Многи сматрају и највише општинско признање.

Хуманост има разне облике и често бива далеко од очију јавности. Тад је најискренија. Можда таквих има и код нас. Исказивали су се кроз бројне хуманитарне акције, организацијом, учешћем, донирањем позамашних сума... жртвовали и време и новац да спасу нечији живот... И, остајали у сенци. Само неко треба да их види, примети, запамти, прати... Као што је неко приметио хумане младиће Зорана и Николу и предложио за „Октобарску награду“.

Тај неко, такође непознати предлагач је навео у образложењу:

-„Local delivery“ – млади ентузијасти, Зоран Ракић и Никола Радаковић, своју идеју да помажу суграђанима претворили су у мали услужни бизнис, те по симболичним ценама нашим суграђанима купују и достављају намирнице, плаћају рачуне и обављају друге курирске послове. Оно што из издваја од других јесте да више од три године, потпуно бесплатно, врше набавку и доставу лекова на кућну адресу нашим најугроженијим суграђанима, старим и болесним лицима. Услуге популарног потрчка представљају велику помоћ онима који због социјалне или здравствене ситуације нису у могућности да приуште себи њихову редовну услугу нити да сами обаве неопходну набавку. Своју друштвену одговорност показују и кроз учешће у готово свим хуманитарним догађајима на територији општине Апатин и због свега наведеног, сигурно су достојни ове награде, наведено је у образложењу, које је подржала и СО Апатин и овом двојцу уручила „Октобарску награду“.

 

ДЕВАЛВАЦИЈА

„Октобарска награда“ се додељује још од 1968. године. Број добитника се из године у годину мењао, углавном је био двоцифрен. Једне године је додељено чак 24 награда. За овако малу средину, каква је наша, и десет је бивало превише. Још ако се узме у обзир да се води рачуна да се добитници „не понављају“, списак потенцијалних се драстично смањује из године у годину. Због тога награда је с' годинама све више девалвирала и делила се сваком, за све и свашта, без минимума критеријума испод којих се не би смело ићи. Ако се томе дода и онај други услов, о коме се не прича гласно, политичка подобност, проблем је већ повелик. Јер, све је већа мука истовремено пронаћи пословне, успешне, најбоље... истовремено и подобне. Ретко или  скоро никад се догађало да награда оде у руке оног ко је заслужује а да, тај неко, није по мери тренутне власти.

Ј.Миљуш