ВЕРА ДУРАКОВИЋ: ПРИЈАТЕЉУ МОЈ, КАПИЛАРНИ!

Објављено: 16.02.2020.

 

„Amabilis inskrepatio non est damnatio!“
Пријатељско упозорење није осуда!

Рекох ти, као пријатељу, ( јер, побогу, за чега друго и постоје пријатељи, до ли да нам кажу, отворено, оно што ни сами себи, некада, не желимо признати? ), како ја видим твоје учешће у „сакупљању капиларних гласова“. Видим, из твога одговора мени, да имаш потребу да ми објасниш ( илити образложиш! ) зашто то чиниш, што ми улива наду да још није касно за тебе, да сачуваш, како би се то у нашем народу рекло, образ! Себи, а посебно, својој деци!

Кажеш ми, како и други сакупљају капиларне гласове, па чак наводиш и имена неких, са титулама доктора, који то исто раде. Па сам закључујеш, ако они могу, а што то не би и ти радио? Пријатељу мој, они су мени на, тамо неком, небитном месту, јер, за разлику од њих, и таквих попут њих, ти си мој пријатељ! То што, како ти кажеш, они имају титулу доктора, ( вероватно си хтео рећи, лекара? ), а ти си, „само“ интелектуалац у пензији, ништа те не оправдава, него ли, дапаче, само говори колико си ти, сам себе, унизио! А, ја, још додајем: и то, пред ким’? Ком’ се ти то понижаваш? Пријатељу мој, овде се не ради о академским титулама! Овде се ради о достојанству, које ти арчиш за глупости! Зар си заборавио како каже Цицерон?

„Украс старости је углед који се има!“

У твојим ( нашим! ) годинама, достојанство је једино што нам је још преостало! То је једини квалитет који још имамо! Чувај то, побогу! И подсећам те, титула, ма које врсте, ( па макар и доктора! ), није доказ чврстине, доследности, исправности, ... нити је доказ моралних вредности, сажетих у једној речи: карактер! Ако они немају те вредности, значи ли то да се и ми други, који их имамо, треба да одрекнемо тога?

Кажеш, ако сакупиш много „капиларних“, надаш се, тиме ћеш створити већу шансу да ти се, евентуално, запосли дете у општини?! Па и да ће се сигурно запослити, само ако ти „сакупиш капиларе“, није довољно да се опере понижење самога чина „сакупљања капилара“! А, ко треба да одлучи о томе, о резултату твога понижења, званог „сакупљање капиларних гласова“? Несвршени студенти и недоказани у струци, партијски функционери, некакви „повереници“ и „контраверзни бизнисмени“ који се за „све питају“!!! Којима смета, не само твоја, него ли и дипломе твоје деце и све друге дипломе иза којих стоји знање! Којима смета све оно што они нису, нити имају реалне могућности да то икада и буду!!! На здравље!

Да ли си ти свестан, шта ти, тим чином, радиш својој деци? Мислиш ли ти да је њима мило видети тебе, који си свој радни век провео учећи друге моралним вредностима, од којих је, као темељ демократије, принцип слободе мишљења и одлучивања, ( па и гласања на изборима! ), како унапред пописујеш своје пријатеље, познанике, рођаке и свакога ко ти се нађе на путу, као сигурне гласаче за некакве лидере и тиме газиш то свето начело? Па, када још кажеш, како то радиш, јер очекујеш, тим чином, да ти се дете запосли у општинској администрацији, као да си пљунуо на твоје досадашње приче, о друштву са једнаким шансама за све! Значи ли то да су, сада, за тебе, исправна сва „постављења“ и „запошљавања“ у општинској администрацији и јавним предузећима, у последњим годинама? Морам те, изгледа, подсетити на познату истину:

„Све што ти пљунеш, не враћа се само на тебе, него се, највећи део, трајно, задржи на твојој породици, на твојој деци!“

Питаш ли ти своју децу, шта они мисле о томе твом „чину пожртвовања за породицу“? Рекох ти већ, не арчиш ти само своје достојанство, него ли и њихово! Имаш ли ти, пријатељу мој, права на то? А, ево, ја ти кажем: немаш! Или и ти желиш да будеш попут оних, о којима говори овај цитат:

„Помирљиво гледамо како бледимо у очима деце, лакше нам је да нас се стиде кад нас се сете но да се постиде ако нас забораве!“

Показао си ми слику, себе, на митингу, где, заједно са својим „саборцима“, ( мада, има и оних који тврде да више личите на гомилу стараца, изгубљених у времену и простору! ), стојиш испод натписа, са великим срцем на крају! Не смета ми тај натпис. Он значи онолико колико ће трајати папир на коме је написан. Не сметају ми ни изрази лица твојих „сабораца“! Они су то што јесу! Смета ми израз задовољства, победе, усхићености и опијености славодобитношћу, који се јасно чита са твога лица! Пријатељу мој, зар у твом срцу нису твоја деца, твоји унуци, твоји преци, твоја родбина, ми, твоји пријатељи? Па, ( велики смо, можемо причати као одрастао свет! ), зар у твом срцу нема твоје супруге, швалерке, љубавнице, симпатије, ... Да ли си ти, народски речено, нормалан?

Какви црни „саборци“? Против кога ви то водите борбу? Ако сте „саборци“, онда је логично и да имате команданта! Видиш ли ти себе у свему томе? Зар си заборавио да си ти, до пре неку годину, цитирао Данојлић Милована:

„Људима мале памети и ниског образовања потребан је командант!“

У твом маилу ми, како би то Његош рекао, „кликћеш кано соко“ о процвату Србије и о општини Апатин као о „Швајцарској на Балкану“, за неких 5 ( или 50? ) година! Морам признати, ово сам морала прочитати неколико пута, и свеједно не могу да поверујем да је тако нешто могло да се чује од тебе! Па, побогу, ко им је сметао да до сада, у ових више од осам година, то ураде? Ево, да те отрезним, створити Швајцарску у овој располућеној Србији, па још у општини Апатин, не би могао ни један алхемичар, нити неки српски Бизмарк, а камоли ови што показаше да нису у стању да воде ни општину Апатин!? Швајцарску на Балкану треба да направе они што већ годинама ништа не урадише у општини!? Каква је то Швајцарска, када у селима нико ни не говори о фекалној канализацији, него се фекалије у двадесет и првом веку одвозе цистернама? Ко ће уложити милионе тамо где се поред путева вијоре пластичне кесе? Где се на прсте могу избројати стабла ветрозаштитног појаса, недавно засађена поред путева? Па, зар си заборавио твој бес када си гледао како се њиве ору до саме банкине пута, а међе се налазе више од 6 метара од банкине? Како то да сада теби и твојим „саборцима“ то не смета? Како то да за толике године не завршише ни један започети пројекат у општини, почев од Велнес центра, па све до оног погона у Пригревици? Чак нису били у стању ни пристан да поправе!!!

Или ће бити да се они, попут онога текста на билборду, поново, „само шале“ са нама?

Пријатељу мој, нема ништа од тога булажњења о „Швајцарској на Балкану“ у општини Апатин! То је само победнички рад на страначком конкурсу, на тему: „ко ће обећати више, а да је мање оствариво“! Чак и када би се нашла нека будала да уложи у општину Апатин стотине милиона евра, ни са тим парама нема ко да створи Швајцарску од општине Апатин! Јер, заборавио си да си и сам говорио, државу, нити било коју општину, нити месну заједницу, па ни породицу, не могу да воде у прогрес, они који се запошљавају на основу „великог броја капиларних гласова“ које им је прикупио њихов родитељ! И које на рад прими некакав страначки апаратчик, на основу овлашћења добијеног „одозго из Београда“! Па макар то било, пријатељу мој, моје или твоје дете! На жалост, остаће реалан овај афоризам:

„Швајцарска у општини Апатин ће бити сваког лета, када на одмор дођу бројни грађани општине, који побегоше одавде и живе у Швајцарској!“

На крају, за овај пут, мислим да ти је твоје дете, јасно, ставило до знања шта мисли о твојим „жртвовањима за породицу“, сакупљањем капиларних гласова и путујући караваном „да упознамо Србију путевима митинга вољенога вође“, са сендвићем и флашираном водом, као обавезном, (мање је битно, али и једином! ), наградом за учешће. Са надом да ћеш, овај пут, разумети поруку, и сама се придружујем твојој деци и, пријатељски, добронамерно, подсећам те на цитат Вергилија:

„Carpent tua poma nepotes!“
Или, у преводу:
ТВОЈЕ ЋЕ ПЛОДОВЕ БРАТИ УНУЦИ!!!

Дураковић Вера