МИНИМАЛЦЕ УВЕСТИ И ЗА СЛУЖБЕНИКЕ
Док приватници и уз помоћ државе обезбеђују минималце за своје запослене, ови на државним јаслама уживају у пуној плати, долазили или не на посао, радили или не, од куће. Част изузецима, а таквих је мало.
Били су увек заштићени ко „међеди“ па ето и сад. Док има пара у буџету, а увек их има, они примају пуне плате и пландују. Боље им него пре ове кризе. Тад су морали долазити на посао, понешто су и радили, мање-више. Овако добили су само још једну привилегију, да не морају ни на посао долазити. Уз то, да им се неће делити откази. Шта ћеш боље.
При свему, нико да се сети, да би део њихових загарантованих плата, могао да упадне у неки фонд солидарности.
Ово се не односи на оне који као службеници раде у јавним предузећима и установама са социјално угроженим и старима, на службе које одржавају ред и сл. Излажући се такође ризику по здравље. Односи се на нама добро познате ћате од којих су неки и пензију дочекали а да у целом радном веку кад се све сабере нису радили ни 24 часа.
Е, далеко смо ми од солидарности! А тек од друштва социјалне правде!
Зато смањите плате свим службеницима, од ћата до министара, од локала до Републике. Покажите и на тај начин солидарност.
АПЕЛ МЕДИЦИНАРА: ОБЕЗБЕДИТЕ НАМ ПРЕВОЗ!
Медицински радници из целе апатинске општине који путују до сомборске болнице апелују на општинску управу да им се обезбеди превоз до радног места. Они, који зовемо јунаци овог времена, који спашавају животе свих нас, који су изложени највећем ризику по сопствено и здравље својих фамилија, из дана у дан, имају највећу бригу: Како стићи до болнице? Бусеви не саобраћају, већина њих нема аутомобиле, довијају се како знају и умеју.
Зар није срамота да медицинске сетсре које журе у смену стопирају, зивкају једна другу, да виде ко се од њих снашао за превоз, а сви жмуре. Пре свега наша општина за наше раднике, а остале за своје. Зар је тешко обезбедити превоз за оне који раде у три смене. Колико ли се бензина потрошило протеклих година на службена путовања а у овом одсутном часу по животе, ништа се на овом плану не предузима.
На ову тему смо писали у прошлој колумни али нема вајде. Тада су нам се јавиле медицинске сестре не само из Апатина, већ Сонте, Свилојева, Купусине.
Зар је заиста тешко да се обезбеди шест полазака и долазака од Апатина до Сомбора и назад. То би било довољно за три смене у којима ови пожртвовани људи раде.
За разлику од општине приватници својим радницима обезбеђују превоз. Знају они где је профит, па не маре у којим условима се радници превозе, а најчешће ко кромпири.
Али, искрено, далеко смо ми од памети, и кад не мислимо на оне о којима нам живот зависи.
Софија Пуалић-Шперо
