СВАКОГ ЧУДА ТРИ ДАНА ДОСТА!
У Србији изгледа свако чудо траје само три дана. Тек што су отворене кафане примећено да сад имају још више столова у баштама него ли је било пре короне. Треба ваљда надокнадити пропуштено па чак и по цену здравља. Забрана окупљања такође је прекршена одмах после укидања полицијског часа, а није се поштовала, ни за време његовог трајања. Окупили се испред Скупштине и опозиција и власт не марећи за мере забране масовног окупљња. Медијска прашина се дигла кад су посланици почели да штрајкују испред Скупштине а ево за свега три дана никаквог медијског извештаја нема испред овог здања.
Сад је опет на ред дошло догађање у суседној земљи око привођења свештених лица. И то ће највероватније трајати свега три дана извештавања. После се опет очекује неки тобож скандал, највероватније политички.
Мојим пријатељима који су дуго у иностранству, већ одвикнутим од друштевних турбуленција брину о својим животима и стандарду, ништа није јасно. Када су пре више деценија одлазили „трбухом за крухом“ кажу отишли су из земље која је нормално живела. Сиромашно углавном, али људскија него је то у њиховим садашњим земљама пребивања. Шта је то у нама Србима што нас вуче у сукобе. И онда се питамо зашто нам други прижељкују ону судбину „Не дај боже да се два Србина сложе“! Не мора нико то да прижељкује то ми сами себи чинимо.
Због овог обичног народа, које не интересује политика, а то је већина, политичари би требало да се стиде тензија у које покушавају да увуку наш народ у нешто што не жели. Политичари загађују наше животе.
„ЈУРА“ КОРОНА
Није нам било доста страдалих у домовима за старе због људског немара, кад оно дошла епидемије из лесковачке „Јуре“, фирме која је власништво компаније из Јуже Кореје. Пословодство није затворило капије фабрике и када су их молили радници и када је примећен велики број оболелих. Нису им створени ни услови за безбедан рад у халама, нити адекватан превоз. Странце не занима здравље наших људи, њих занима профит и јефтина радна снага. А ми смо ту идеалан терен. Зато сви они који се сећају рада у некад друштвеним предузећима жалују за тим временом. Е, нема сада самоуправљања и синдикалисања. Пролетеријат је остао овде не само плоретријат већ експлотисани и обесправљен пролетаријат. Зна ли неко одговор у каквом друштвеном систему живимо и чему тежимо. Од свега по мало, а ништа до краја дефинисано.
ГРОБЉЕ ЈЕ МЕТА
Гробље је мало- мало мета а критике падају на оне који су задужени за његово уређење. Ова критика стоји кад је у питању пражњење контејнера. Али исто тако стоји критика суграђанима које од гробља праве сметлишта. Ем, што има оних којима је тешко отићи до контејнера да баце смеће, има и оних који краду цвеће са споменика. Моја комшиница 17. априла око 10 сати однела свеже цвеће, а у 12 сати букета више није било на споменику. Нестало је и киндер јаје кој је ту оставила. Па није ли и то вандализам.
С.П.Ш
