УЧЕНИЦИ МУЧЕНИЦИ
Не знам чему води ово данашње образовање. Док једни имају фалсификоване дипломе, дотле се од ученика чак основних школа, траже знања која им никад у животу неће требати. У доба короне то сам схватила гледајући повремено онлине наставу на ТВ-у. Чисто проверавала сам и сопствено знање. Те тако сам закључила да се од њих тражи, од природних до друштвених наука, бесмислено бубање, математика која у нека времена се тражила од студента са тих факултета, а не од основаца нижих разреда основне школе.
А још кад сам чула да се од њих тражи да у настави онлине изводе експерименте у кућама са биљкама из наставе биологије била сам више него шокирана. Некад је био довољан хербаријум а ученици су биљке сами проналазили у природи, свом окружењу, и тиме најбоље сазнавали шта се то у природи дешава.
А сада нам причају о дуалном образовању. Споју рада, односно праксе и теорије. Па наше експериментисање са образовним системом никако да се заврши, ево скоро пола века, експерименти. Деца данас слуђена од бројних захтева школе а из ње излазе без икаквих, или мало, корисних знања. И просветни радници су ваљда посустали. Стално нове обавезе и тобожње иновације у којима се вероватно ни они баш не сналазе. Све укупно, све више обавеза, и за ученике и за наставнике, а све мање корисног знања.
БРОДОГРАДИЛИШТЕ ЈЕ ВАЖНО
У општој пропасти апатинских предузећа у време тобожње транзиције и приватизације не вреди данас ни писати ни причати. Зато се за град заиста чини важним да Бродоградилиште које је успело да се котрља у свим тим турбуленцијама приватизације поново рехабилитује као фирма која је некад била понос и симбол града на Дунаву. Искрено и реално за пут оздрављења и развоја потребна је помоћ државе. Најава да би Бродоградилиште могло да добије државну инвестицију за изградњу српског ледоломца може бити добар знак. Запослило би се више људи, долазили би временом и страни инвеститори, баш као што је то било пре неколико деценија. Онда би уз Пивару Апатин добио још један важан стуб за развој читаве општине. У том правцу треба водити агилну политику локалне самоуправе према онима који одлучују на државном нивоу.
МУЗИКА НЕМА ГРАНИЦЕ
Не могу а да почнем текст са временом из доба изворног Радио Апатина и изворних новина „Глас комуне“. На то време ме је подсетила колегиница која дан-данас у ауту има касеташ и траку са песмама њој омиљеног Хариса Ђиновића. У том времену ја сам преферирала Горана Карана. Због тога смо у оно време ратне и поратне еуфорије имали доста проблема када су нам се јављали у програм и претили што емитујемо те нама певаче из „непријатељских“ дражава. А ето музика је опстала и кад се екс Југа распала. Добра музика остаће да живи на кад нас не буде било. Ипак, је то универзална прича.
С.П.Ш.
