НЕЗАПОСЛЕНОМ САМОХРАНОМ ОЦУ УКИНУТО ЈЕДИНО СИГУРНО ПРИМАЊЕ, ЗАТО ШТО ИМА АУТО СТАР 17 ГОДИНА
Решењем од 2. јуна, Ђорђу Цветковићу (49), незапосленом и самохраном оцу двоје деце, сина Мирка (19) и ћерке Драгане (16),укинуто је право на новчану социјалну помоћ од 1. маја ове године.
У образложењу се наводи да Цветковић поседује аутомобил Опел Зафира, произведен 2003. године, чију је вредност Пореска управа проценила на 217.000 динара и додаје да би ова трочлана породица „отуђењем путничког возила, без угрожавања основних животних потреба, могла да оствари приход од 217.000 динара, што премашује шестоструки износ новчане помоћи, која је предметном трочланом домаћинству призната у увећаном износу“.
Што се правне стране тиче, све је у складу са законом. Нема Ђорђе примедбу на то. Оно што њега боли, јесте – живот. Који му никада није било лаган, али који гапоследњих 11 година, од када му је преминула 29-годишња супруга Мирјана, шиба са свих страна. Остало му је двоје нејачи, син од осам и ћерка од пет година. Знао је да, без обзира на своју огромну бол, мора да настави да живи и да се бори за њих двоје.
-Ни супруга, ни ја, нисмо имали стални посао. Она је 10 година радила сезонски, преко задруге, у Хладњачи и Пивари. Након њене смрти, деца нису имала право на породичну пензију. Ја сам, иако бравар по струци, након распада „Банета Секулића“, морао да се „преквалификујем“, те сам почео да радим гипсарске радове и молерај. Савладао сам тај занат и прихватао све послове. Радио сам од јутра, до касно увече, само да би њима обезбедио нормалан живот, започиње Ђорђе своју тужну исповест.
Након Мирјанине смрти, морао је да пресложи приоритете и својој деци буде и отац, и мајка.
-Нас троје смо се сналазили како смо умели. Испочетка је било веома тешко. Више нисам могао толико пуно да радим, јер нисам смео да их остављам саме. Често бих Драгану водио са собом, на посао. Кад је Мирко мало ојачао, он је преузео да чува сестру, а ја ишао за послом. Где год га је било, нисам бирао. Тако је, пре три године, искрсло да одем у Аустрију на 50 дана. Све сам организовао да они буду збринути, мада сам сваког дана био „ко на ватри“, плашећи се да им се нешто не деси и једва чекао да дођем кући. Лепо сам зарадио и одлучио да купим ауто, јер без њега је овај посао немогуће радити. Гледао сам да буде сигуран и комотан, прича Ђорђе.
За ове три године колико га има, тај ауто му служи, скоро искључиво, за посао. У њему су лестве, гипсане плоче, канте темпере и све друго што је неопходно за извођење гипсаних радова и молерај.
-Радим пуно, јер деци, како расту, треба много више. Мирко завршава прву годину на Факултету примењених уметности у Београду, талентован је и добар студент. Драгана завршава први разред средње економске школе у Сомбору, одсек угоститељство. Сваки родитељ зна колико је потребно новца за њихово школовање, уз све трошкове синовљевог живота у Београду. Често остајем на послу до касно у ноћ, а онда настављам са кувањем за сутра и другим, кућним пословима. Знам да не смем да посустанем, док их не изведем на пут и не дођу до свог динара. Добро је док има посла, али дешава се, с јесени и зиме да га је мање. А трошкови остају исти, наставља Ђорђе, поносно показујући фотографије својих наследника.
Додаје да му је тих око 12.000 динара месечно,колико је примао свих ових година,значило. Материјално, али још ивише са оне људске стране, да зна да није сам и напуштен у својој муци, да држава неће оставити ни једно дете на цедилу, без средстава за живот...
За свих ових 11 година, Ђорђе није добио ни једну понуду за посао – ни од бироа, ни од било које друге институције. То што је самохрани родитељ двоје деце, никога није било брига. Али, кад је са својих десет прстију и огромним одрицањем зарадио за аутомобил, који му је био неопходан за оно чим се данас бави, одмах је кажњен. Одузимањем права на помоћ државе.
-Било би неупоредиво лакше да имам стални посао, да ми иде радни стаж, да имам радно време, да део дана, викенде и празнике могу да проводим са својом децом. Знам да пуно тога пропуштам у њиховом одрастању, али немам избора. Морам да радим, да им обезбедим колико-толико нормалан живот, какав имају њихови вршњаци. Мада, то што расту без мајке, нико и ништа им не може надоместити, са кнедлом у грлу завршава своју причу овај вредни, храбри и, пре свега, поштен човек.
Могао је и он, попут неких, да од покретне имовине „нема ништа на свом имену“, да проба да превари државу и потражи рупе у закону. Међутим, овај поштени човек не троши новац ни за кафану, ни за пиће или цигарете, нити на било какав други луксуз. Он га распоређује пажљиво, добро знајући да мора да води рачуна о сваком динару. И, није киван због тога. Само мало више забринут хоће ли успети да заради онолико, колико треба једном студенту и једној средњошколки. А сви знамо колико је то тешко и уз редовна примања.
Након разговора, растајемо се на паркингу. Ђорђе одлази на договорени посао, у Сонту. Радиће до касно, док све не заврши. И опет ће сести у свој, спорни аутомобил и отићи кући. И опет ће, око поноћи, приставити ручак за сутра...
Ј.Миљуш
