ЧЕТВРТ ВЕКА КРАЈИШНЕ ТУГЕ: ЉУБАВ ЈЕ ПОБЈЕДИЛА ОЛУЈУ

Објављено: 03.08.2020.

 

-Уђи, синко!

Тихо рече старица младом, голобрадом војнику на вратима. Први јутарњи зраци су једва отркивали њену силуету у углу собе. Клечала је пред кућном иконом и шапатом се молила. Младић у црној униформи је затечено гледао несвакидашњи призор и немо стајао на прагу.

На асталу је горјела славска свијећа, покрај ње је стајала славска погача на коју се наслањала флаша домаћег, црног вина. На ивицу стола је било положено жито.

Бака поново прекину молитву и огласи се:

-Праштај ми дијете што те не дочеках на вратима, али ево већ сатима диваним са светим Илијом, захваљујем му се што је вавјек ову кућу штитио и молим га да исада спасе моје најмилије.

Како је то говорила ни у једном тренутку се није окренула ка војнику, него се непрестано крстили и клањала пред иконом.

-Сине, данас ова кућа слави!

-Синоћ ми се доље у Книну родила унучица. Прво дијете мог јединог сина.

-Нико нема сретнији од мене!

-Не провируј, нећеш је наћи у кољевци!

-Тек што ће поћи према својој кући, а киша граната је окрену на другу страну, веле у некакву колону, на пут у непознато.

-Вољела бих да сам је барем видјела, узела у наручје, шта да радиш кад је таква судбина.

-Нек се она нама родила!

-Синко, знам ја да си ти дошао другим послом, али те молим уђи! Под овом гредом увјек су се путници намјерници ваљано дочекивали, а ти и твој митраљез сте ми данас први гости. Гости су гости, па макар и са пушком у руци. Ђе се рађало, ту се и пуцало!

Младић је збуњеног лица, опрезно, закорачио према столу, све време се осврћући свуда по просторији у страху да однекуд не пријети опасност. Старица се благо насмија.

-Не страши се, дијете! Никог овдје сем овог старчета нема и хвала Богу да је тако! А колона је било и биће!

Дим који је куљао из околних кућа за тренутак прекину бакине мисли.

-Вјерујем и надам се да ће ова колона водити у живот све оне који никоше покрај овог огњишта, али и сву чељад чије сте цјеле куће претворили у огњиште.

-Синко мој, јави се својим саборцима, да и тебе са мном овдје не запале.

-Узалуд палите!

-Вазда су се људи из овог краја селили, па враћали, тако ће и потомке оних које ви данас ћератепоново вратити нешто у ове врлети. Вјероватно ће многи и заборавити да су ту од вајкада. Бјежаће од нечег другог, наново ће градити и стварати мислећи да су дошли у непознато, а у ствари вратиће се на оно своје, праисконско. Чудан је усуд клетог камењара.

-Из овог села су се формирале разне колоне. Баш на овај дан, не тако давно једна јеводила у неповрат.

Војник најзад седе за сто као хипнотисан, заборавивши где је дошао и зашто, одложи пушку и загледа се у икону на столу.

-Попиј слободно чашу вина, теби сам је намјенила!

-Данас је и слава овог дома, младићу.

-Видиш ли ту икону на столу? То је икона Благе Марије, а она и највеће невоље зна да ублажи.

-У сред оног рата упадоше неколико црнокошуљаша у село и поведоше на стрељање све мушке главе које затекоше. Неки се не обуздаше у својој мржњи, па пустише крв женама и дјеци недужној. Мој покојни муж се љуљао у тој кољевци покрај тебе. Био је стар неколико дана.

-Два човјека су ушла под исити кров, само један је као човјек испод њега изашао.

-Први му је одвео све што је стајало на две ноге, како би их лично стрељао у авлији иза куће, а другом је наредио да прободе дијете бајонетом.

-Остадоше сами у кући човјек, дјете и икона светог Илије на зиду. У тренутку док је узимао каму погледао је нетремице светог Илију у очи, а из очију сину старховит бљесак, огласи се гром и поче страшна олуја. Покрај иконе се појави Блага Марија данашња, а њему задрхта рука, испаде нож из шаке,док су из очију лили потоци суза.

-Олуја у души, олуја напољу.

-Сакрио је дете, пустио мало своје крви по постељи слагавши да је бебу бацио у оближње шипражје. Дете су касније нашли они, који су се на време повукли и одгајили га у поштеног човјека.

-Е, зато ти се ја мој синко веселим што је та кољевка и данас празна. И не бојим се људског неврјемена. Бљесци и Олује прпадају светом Илији, а не нама људима, ма на чијој страни били.

-Нема овдје среће ни за вас, ни за нас док год темеље заливамо крвљу, док год земљу оремо на недужним костима.

-Ко зна одакле си ти синко дошао, вероватно никада ниси ни прошао кроз ово село, а ослобађаш га!?

-Од кога? Oд оних што вјековима живе у њему?

-За кога? За онога што не зна ни да је постојало?

-Е, мој сине ти ћеш данас ликовати, неки од вас ће палити, понеки убијати, а сутра, сутра ћеш оставити и на земљи и на души својој вјечиту пустош и гријех.

-Не ваља вам рачуница, дјецо! Ни вама, ни било коме од мога рода који је према вама починио зло или који би се злом злу, не дај Боже, светио.

-Ми смо ти, синко, попут два камена од истог састава, истих особина и нијанси што се вјековима у име исте планине убијамо. Не схватајућ` да је врх Планине (Бог) исти и када страдамо и када у њено име зулумчимо, али да камен који се сори низ литицу више никада бити исти неће. Ми смо део ње, а она је део нас, а због одрона наших ће на крају остати гола и пуста. Више сваки овај грумен земље припада ћудљивом курјаку, него било коме од нас.

-Већина тих које у мржњи гоните ће сачувати тијела у колони, али у колони коју још ваши преци нижу,рјетко која ће душа пронаћи мир. И када их ишћерате све до једног, како ћете сами са собом? Гнушаћете се онда сами себе што протјерасте оне са којима сте се могли још вјековима тако слатко мрзети.

Нек је и пустња, ал` нек је и без зла!

-Једино ће једног дана на овај праг доћи моја Милица,она иста дјевојчица што сте је послије једног дана живота изгнали, почупаће коров са огњишта, растјераће црне лешинаре са ластавице и запалити свијећу својој баки.

-За руку ће је држати њен човјек, исто оно дијете из колоне, које ће судбоносно срести и заволети у бјелом свијету. У наручју ће држати маленог Илију, дјечачића којег ће родити уочи Илиндана, окренуће се скупа ка светој Динари и сво троје ће узвикнути: Љубав је побједила Олују!

Милан од Динаре

 

Милан од Динаре, право име Милан Тодоровић, је рођен у Книну 3. децембра 1990. године. Живи у Београду и апсолвент је на Правном факултету. Од малих ногу пише, углавном поезију.

Његова амајлија, коју носи свуда са собом, су три каменчића, које је узео са темеља родне куће. Стари завичај често посећује. Његовепесме, које објављује на друштвеним мрежама, зраче емпатијом. Свој род жали, плаче са њим, не заборавља голготу кроз коју је пролазио, али уме да прашта.

Ј.М.