СТАВ НА СТАВ: Душан Бањац - Светлана Кукић Ерор

 

 

Ставове сучељавају Светлана Кукић Ерор, просветни радник у пензији и Душан Бањац, пензионисани полицијски форензичар.

 

1.Да ли сте променом локалне власти у Апатину осетили неки бољитак или мислите да је,можда,горе него што је било?

Светлана: За време бивше локалне власти, живели смо у Београду, нису ми били ни добри, ни лоши. Било ми је јако чудно да, када дођем, чујем од пријатеља, да град има “тату“ и да сe код њега иде за све! Углавном, ништа нису могли завршити као „само грађани“. Са овом влашћу не комуницирам, прилике су у друштву такве да је боље не обраћати се. Имала бих шта рећи и шта дати овом граду, али нико неће да чује. Овде сви све знају, а највише и најбоље они који су читав живот провели идући кроз само три улице...

Душан: Не осећам бољитак сразмеран обећањима и њиховим уверавањима. Имам осећај да је локална самоуправа формална институција у сталном стању приправности за инструкције „одозго“...

2. Да ли сте југоносталгичар и зашто (јесте или нисте)?

Светлана: Не знам да ли бих то баш тако назвала, али живела сам у то време, живели смо лепо. И то, бити пионир, бити извиђач, бити одан и веран друг, имати братство и јединство, бавити се спортом бесплатно, имати наше море, наше планине, наше реке... Имати родбину и пријатеље од Вардара до Триглава... Имати сталан посао, сигурну плату, здравствено осигурање, синдикална одмаралишта, синдикалне забаве, тринаесту плату... Путовати код рођака без пасоша... Слет! Да, слет је баш био леп... Па, изгледа да јесам југоносталгичар!

Душан: Нисам југоносталгичар. Заблуда је давно ишчезла.

3. Шта је оно што Вам највише смета у Вашој околини и чините ли ишта да, као грађанин, то бар мало промените, ако већ не можете потпуно? Да ли сте негде, у тако некој области, оставили свој печат?

Светлана: Неко ће ме сигурно запамтити! Неки ме памте, а неки су ме одавно заборавили. Многи су ме приметили, па водим четири велика пса, тј. три велика и Малишу. И, да, сагнем се и почистим за њима на улици. Да, да то је у овом граду врло необично, похвале ме некад људи!

Душан: Спорт попут куглања, где сам негде оставио траг у музеју спорта, као тада млада нада која није успела показати свој таленат. У галерији, изложба која је смело показала да виђења „анонимуса“ може бити показатељ да сви имамо свој угао гледања и да га је вредно показати. Роњење, као спорт на води и под водом ми је омогућио да привучем, заједно са другим члановима, многе младе у тај спорт. И, на крају, као милиционар, послужио као поређење некадашњих и садашњих времена. Све су то краткорочни доприноси, чији ефекти немају трајне последице, али печат евидентно постоји..

4. За или протестних шетњи и зашто?

Светлана: Наравно да нисам против шетњи, баш волим да шетам, мислим да су шетње добре за здравље! Протестне шетње, да. За шетње сам. Ако власт неће да чује свој народ, народ мора изаћи на улице. Шетње су ок, ако су мирне, без насиља и вандализма!

Душан: Шетње су институционализоване и воде до користи малој групи људи. Ентузијазам још једном злоупотребљен. Против сам.

5. Ваша порука саговорнику? 

Светлана: Не знам о саговорнику готово ништа, па сам му погледала профил на фејсбуку J. Душане, пратимо сличне садржаје, можда ово и неће бити оштар „Став на став“ .

Душан: Да ли некад осетиш „горчину“ успеха што си одгојила тако успешну и самосталну децу, пошто се остварују у иностранству?

 

Ј.Миљуш