ПУНА ШОЉИЦА ЉУБАВИ
Зовем се Синтија Петер. Послом неговатељице сам почела да се бавим пре пет година, јер нисам имала могућност да радим у струци, код куће. Пошто сам медицинска сестра, углавном сам добијала теже пацијенте, којима је била неопходна медицинска нега и надзор.
Прве кораке неговатељице направила сам у Италији, у Болзану. Добиласам пацијента са тумором на мозгу, уз споредну болест епилепсију. Иначе, кућа мог пацијента је била у Алпима, забачена...Кад сам дошла, уплашила сам се те, наизглед, недођије. Међутим, временом сам се навикла, како на ту прелепу природу, тако и на мог пацијента, једну милу и драгу душу. На том послу преплакала сам сваки дан, буквално. Пацијентова мајка је била стара, али и јако зла жена, намерно је уносила блато у кућу, није одржавала хигијену купатила после коришћења, прљала, намерно, чак и зидне плочице, на сред кухиње превртала лонце са храном, али је, такође, и плакала кад сам одлазила.А моје сузе, сваки дан, брисао је мој драги пацијент Франц, молећи меда опростим његовој мајци, да је бесна што је стара и немоћна...
Од њега сам отишла у други дом, код другог пацијента, академика Хермана, који је имао тежи облик деменције. Он ме је учио да свирам клавир, упознавао ме са апстрактним сликарством. Његова ћерка, која је била задужена за куповину хране, доносила је толико да практично скоро да нисам имала шта ни да скувам. Пријавила сам проблем агенцији и, због ситуације у којој сам се затекла, престала сам са радом у Италији и прешла у Аустрију.
Први пацијент - тотална парализа, бубични катетер, пег сонда. И базогастрична сонда за дисање. На том месту, од 24 сата, ако сам успела одспавати четири, било би одлично. Пацијент је упадао у панична стања, а апарат осећа сваку промену у раду срца и количини ваздуха у плућима, па одмах алармира. Пацијент је стално тврдио да нема довољно ваздуха и самим тим упадао у разна психичка и депресивна стања. Требало је то и издржати, али и разумети и пружити љубав, која је заиста кључ свега. Прилагодили смо се једно другом и чак му је бивало и боље, осећао се сигурније. Волела сам га, као и све своје пацијенте, јер друкције је то него у болници. Тамо је циркулација пацијената велика, а овде се вежеш као да је неко твој у питању.
Сваки губитак пацијента сам оплакала као њихов најближи род, за свачији живот сам се борила као лав. Расправљала се по болницама, позивала на Хипократа када нешто нису хтели, поготову око мог палијативног пацијента, кога овде нисам помињала, јер ми је тешко писати о њему...
У најкраћем, овај посао мораш да волиш да би га добро радио. Такође, проблеме углавном не изазивају пацијенти, већ обично неко од породице или агенција. Моји пацијенти су, сви до једног, били дивни људи, многи више нису живи, али су остали у мом срцу и сећању.
Болесна или стара особа има самоједну жељу – пуну шољицу љубави. Ако то знате да јој пружите, идеални сте за овај посао.
Синтија Петер
