Половина јуна је, дан топао, близу је подне...

Други пут хитам према Бродоградилишту, а била јутрос око шест ујутро... знам да ћу можда још једном, бициклом, наравно. Преносим га преко шина железничке пруге, којом давно не пролазе возови, па онда настављам поред стадиона, малом узбрдицом, па ћу десно, преко дрндаве бициклистичке стазе. Ускоро пролазим испод лучног натписа „Бродоградилиште Апатин“, оног бродоградилишта који је први и експериментално, 1950. године, увео радничко социјалистичко самоуправљање. Махнем, ужурбано, портиру, не треба пропусница, сви ме знају (касније дошла нова пракса, па су ме наоружани портири споводили као криминалца на одредиште). Пролазим, овај пут кроз малу капију. Понекад и кроз ону, велику, за возила, зависи која је отворена.

„ИГЛА“ КАО ОРИЈЕНТИР

Идем право, према „игли“. То је онај високи кран, који се види издалека, као црквени торањ, са кога се понекад, у изузетним ситуацијама, вијорила државна застава. Нама, који смо ту као повремени посетиоци, служила је као оријентир, да се бар на почетку не загубимо у лавиринту хала и путева. Лево, тик испред ње, доминирају велике хале где се монтирају и  склапају бродови. Ту ми ради друг, врсни варилац кога, онако нижег раста шаљу у лавиринте тамних вилајета подпалубља, да поправи и завари „побегли вар“. Могу само да замислим како му је сада тамо, у диму, са маском, кацигом, температуром ко зна којом, кад је напољу паклено. Десно од „игле“ чувени „хелинг“, платформа која се спушта да би уронила готов брод, један од важних техничких захвата, који су ову фабрику уздигли од мале радионице, до моћног гиганта. Пролазим поред дуге приземне зграде, која више личи на низ барака,него на управу фабрике. Знам, када скренем десно, очекује ме дуг пут по сунцу, на ком бар за десет степени диже топлоту узаврели асфалт и усијане табле челика, клопарање камиона и прашина под точковима виљушкара.

ПРОФЕСОР, ВАРИОЦИ И МИКЕЛАНЂЕЛО...

Тамо-'амо пролазе радници, упрљаних одела од уља, рђе, зноја... Навикли... Ту затекох њу, нежне грађе, реклобисе тек прешла тридесету, а знам има више, већ је професор универзитета. Плаче. Шта се десило, питам. Чека, рече тамо неког пословођу да јој одреди екипу да склопи своју скулптуру. Време истиче, плаши се да неће стићи. Умирим је, идемо заједно према халама, алатница, стругарско, цеварско, припремно, пескирница, трасерница... Одахнемо уласком у огромну халу, пршти на све стране, већ навикли чувамо главу да нас не удари огромна кука, која преноси с' краја на крај разне делове на обраду, варење, савијање, брушење...

Тамо, у дну хале, иза огромне пресе, седи групица радника. Седе око уметника, вајара, такође професора универзитета. Помно слушају. А он, професор, прича им о скулптури, форми, унутрашњој и спољашњој, комуникацији, динамици, структури композиције, па о Микеланђелу, Родену, Пикасу, Стијовићу, Бранкузију... Не могу да верујем! Али уверила сам се, касније, како радници другачије гледају на то како настају скулптуре.

За кратко време договоримо са пословођом да поподне организују смену, да се заврши рад ове вајарке. Тако је и било. И заврши се једно од најбољих дела Симпозијума скулптуре „Меандер“.

Био је то један уобичајени дан... и тако, надаље, свих 23 године.

ПРИЧА ДУГА 23 ГОДИНЕ...

Од 1994. године, из ове моћне фабрике, из које отпловише бројни бродови, речни, прекоокеански, морске немани, чије су се горње платформе складиштиле у унутрашњост брода, а тамо у Кладову и у Румунији завршавале, јер нису у таквом стању могли проћи испод наших мостова. Шта је за ове радничке вукове, огрубеле руке, спретне и вредне, бистре и духовите, простодушне, гостољубиве и дружељубиве (нећемо о оним малим и злим), да направе скулптуре, чудне и занимљиве, које нешто значе и представљају и којим су надевали и давали имена?

За њих лако и једноставно, а за уметнике велико искуство и срећа, јер су могли да направе своје дело, које не могу сами у свом атељеу, јер немају алата, машина, материјала, а ни и пара. За наш град огромно благо, које надмашује његову објективну величину и који није свестан својих културних димензија. За државу довољно дубоко укорењена и немогуће заобиђена свест о вредној збирци савремене уметности, сведоку једне креативне уметничке ере и продукције. За скулптуру, југословенску и српску, видљива изложба на отвореном, јединствена, која је освојила многе просторе града, чинећи мала уметничка острва. И у томе је цела суштина приче.

За грађане, путнике и посетиоце, неприкривено опажање и изненађење, за  пријатеље, знане и незнане, успомене на сусрете са уметницима и детаљи о сопственом учешћу на реализацији скулптура, попут: „ово сам ја секао... ово сам брусио, варио, преносио, носио...“. Прича се о овој збирци на факултетима, писало се и у новинама, о томе како је Апатин преседан за нашу културну јавност, јер се скулптуре чувају.

Свих ових година једе их неумитан закон природе, снег, киша, сунце, а не небрига одговорних. Свих ових година, неприметно, примењивале су се адекватне мере заштите, које заиста, аман, заиста, мало коштају.

У  протеклих три године ништа од тога!

„БРАВО“, ДИРЕКТОРКО БАЊЕ, „БРАВО“ КУЛТУРНИ ЦЕНТРЕ!

Како то тумачите, драги моји суграђани, уметници, колеге историчари уметности, музеалци у ресору заштите културних добара? Шта чекате? Да вам неко каже, покаже, да до знања, потегне позив на одговорност или шта већ друго што би требало, грубо или лепо, молећиво или претећи?  И све до недавно, када је директорка Бање Јунаковић одлучила да склони са свог (?!) травњака шест скулптура у власништву Културног центра, а организатора Симпозијума скулптуре „Меандер“, зато што јој се не свиђају или можда (гле, баналног разлога!) да лако покоси траву.

Браво директорко, добро ти биле рупе у трави, уствари добре ти биле закрпе и шупљине у трави, добре би ти биле још две које су остале да чаме на том платоу изгледају јадно, изгубљено у великом простору. БравоКултурни центре, који ниси реаговао на време, који ниси заштитио своје власништво и ауторска права уметника (уз сво разумевање неискуства и младости у руковођењу и недостатка техничких и финансијских средстава).

Нисте очекивали овакву реакцију, али она је потребна као опомена другима да по Закону, по моралу и професији, добро размисле. И ви да се замислите. Видели сте како је лако склонити, али нисте сведоци о томе да је неко то направио и неговао, да би, поврх бројних странпутица и препрека, оставио траг на Планети.

Да додам, на крају, да су скулптуре настале осим Бродоградилишта и у Металу, Пилани Шумске управе Апатин, Рапиду... Бродови и „бродови фабричких погона“ отпловили су, а скулптуре су ту и остаће дуже, будите уверени... дуже од ваших политичих намештених директорских мандата, дуже од мог живота, то вам гарантујем.

 

Радмила Савчић, историчар уметности и покретач Симпозијума скулптуре „Меандер“