ПРЕМИНУО У НЕМАЧКОЈ ПРЕ ТРИ МЕСЕЦА, ПОРОДИЦА ОБАВЕШТЕНА ТЕК ПРЕ ШЕСТ ДАНА
Наш суграђанин Илија Ракић (47) изгубио је живот у Немачкој, пре скоро три месеца,под још увек неразјашњеним околностима. Породица за његову смрт сазнала тек пре шест дана.
Наиме, прошлог петка полиција је саопштила Илијином сину да му је отац преминуо и дала му два броја телефона у Немачкој, за детаљније информације. О свему је обавестио породицу, као и очеве пријатеље у Немачкој, који су месецима безуспешно трагали за њим, покушавајући да дођу до било каквих информација о томе да ли је жив и где се налази.
КРЕМИРАН „ЗБОГ ХИТНОСТИ ПОСТУПКА“
-Звали смо полицију, разне болничке и друге установе, али смо свуда наилазили на зид ћутања. С обзиром да нисмо у никаквом сродству са њим, нико није хтео да нам да никакву информацију. Кад нам је његов син послао та два броја телефона, понадали смо се да ћемо нешто успети да сазнамо. Из инфо центра полиције, чији је био први број који је добио, нису желели ништа да нам кажу, уз објашњење да „информације дају само најужим члановима породице“. Други број телефона био је број управе гробља у Леверкузену, где нам је речено да су 26. јула преузели посмртне остатке Илије Ракића, те да је његово тело „због хитности поступка“ кремирано и да његова урна чека преузимање од стране породице, прича нам један од Илијиних пријатеља, који се налази у Немачкој.
Шта се дешавало са Илијом непосредно пре смрти, на који начин је изгубио живот и под каквим околностима, његови пријатељи не знају. Последњи њихов сусрет био је неколико дана пре његове смрти, за коју до петка нису ни знали.
-Позвао нас је из клинке у Солингену, где му је пружена помоћ након што је покушао да исече вене. Повреде су, срећом, биле површинске. Док смо разговарали са доктором, он је искористио тренутак и побегао. Неко га је видео негде, на улици, поново је позвао полицију и поново је враћен у ту болницу, одакле је пребачен у неку психијатријску установу у близини Келна. То је све што смо знали. Звали смо редом све установе тог типа, али нико није желео да нам да информацију имају ли пацијента под његовим именом. Ево, након скоро три месеца, сазнали смо ову застрашујућу вест, каже његов пријатељ и додаје да су остала бројна отворена питања, а која су, за сада, без одговора.
МНОГО ПРОПУСТА КОЈИ НИСУ СМЕЛИ ДА СЕ ДОГОДЕ
Додаје, да је Илијом сину речено да је његов отац нађен мртав „поред железничких шина“. Пита се да ли то значи да се бацио под воз, да ли је у питању самоубиство или можда и убиство?
-Ако је био смештен у „неку установу“, како су нам рекли, зар није требао бити под надзором и зар није то било време да се обавести његова породица? Зашто скоро пуна три месеца након његове смрти нико није нашао за сходно да о томе обавести његову породицу? Како то да ни наша Амбасада у Немачкој није била обавештена о смрти свог држављанина? Колико знам он је увек имао сва документа код себе, тако да се одмах знао његов индентитет. И како то да се сину у полицији само усмено саопштава да му је отац преминуо и на папирићу дају два броја телефона „за детаљније информације“? Много је ту пропуста који нису смели да се догоде и захваљујући којима је закомпликована процедурадопремања његових посмртних остатака у Србију, закључује његов пријатељ.
„ГОТОВО ЈЕ, ДРУЖЕ, НЕ МОГУ ВИШЕ“
Осим породице, вест о Илијином трагичном окончању живота погодила је и његове пријатеље и суграђанине у родној Пригревици, али и целој апатинској општини.
-Знали смо да психички није најстабилнији, али је деловало да је на добром путу опоравка. Обожавао је моторе, био је вредан, радио је, имао планове, отишао у Немачку за бољим послом и зарадом. Јављао ми се повремено да је добро. Последњи наш контакт био је пар дана пре него што је страдао, када је само кратко рекао: „Готово је друже, не могу више“. Молио сам га да потражи помоћ од првог пролазника, да позову хитну. И послушао ме је. Пар сати касније, јавио се са немачког броја и питао могу ли доћи по њега. Тада смо се задњи пут чули... Покушавао сам да га добијем на његов број, да сазнам где је, да позовем неког да оде по њега и помогне му, али ми се више није јављао. Сад чујем да је страдао само пар дана касније. Веома, веома ми је жао, дуго година смо били изузетно добри,прича његов добар пријатељ из Пригревице.
Илијина породица ових дана интензивно ради на прикупљању неопходних докумената како би његов син што пре отишао у Немачку, преузео очеву урну и достојно је сахранио у његовом родном месту, али и сазнао све околности под којим је његов отац изгубио живот.
Ј.Миљуш
