Ставове сучељавајуЈованка Степановић, учитељица из Сонте и Петар Димић, пензионер из Пригревице.
- Сматрате ли себе југоносталгичаром?Зашто?
Јованка: Не могу себе баш да дефинишем као југоносталгичара. У то време слушала се добра музика, могао си слободно ићи по целој Југославији, већини није била битна нација и све то се, одједном, прекинуло. Мислим да сви који кажу да су југоносталгичари мисле на слободу кретања, на музику, забаву, летовања... Што би неки рекли „и они су крали, ал' су и нама дали“.
Са друге стране, могу се и назвати југоносталгичаром јер, напокон, 2017. године сам била организатор прославе 25. маја. Имали смо добру музику и све је одисало јединством и љубављу. Дакле, пре бих рекла да су људи жељни праве љубави, дружеља, добре музике, једном речју правих вредности. Знајући то, онда нисам носталгичар, јер око себе имам добре људе, искрене пријатеље, море љубави и добре музике. Ја сам више човек тренутка, значи не жалим ни за чим и живим најбоље што могу сада, а будућност ће бити онаква какву је ја створим.
Петар: Себе не сматрам југоносталгичаром, а ево и зашто. Сви други народи из бивших република СФР Југославије су желели да формирају своје државе. Срећан им пут. Држава Србија треба да се окрене себи и свом просперитету, на корист свих грађана који у њој живе.
2. Који су горући проблеми са којим се суочавате Ви и Ваши суграђани?
Јованка: Горуће проблеме већ сви добро знају, па бих ја, рецимо, само споменула неке, као што су канализација, рупе на путевима, превоз кабастог смећа... али, не бих о том, јер заиста не видим могућност да се то помери са мртве тачке. Добили смо теретану на отвореном и дечије игралиште, што је за сада најбитније за опстанак на селу.
Међутим, нагласила бих да су Сонћани спремни да помогну сами себи, што су и доказали, више пута. Сами смо прикупили поклоне за нашу децу, за Нову годину, сами смо уредили нашу шумицу код фудбалског стадиона...Наравно, морам поменути и Сонћане који су на раду у Немачкој и који, на свој начин, доприносе селу, а надам се да ће и више у будућности. Уствари, мислим да одлично функционишемо, до момента док не морамо да потражимо помоћ институција. У ком смислу? Па, рецимо,кад смо уређивали шумицу. У томе су учествовали мештани и то су са пуно елана одрадили. Закомпликовало се оног момента када суво дрвеће нисмо смели да сечемо без дозволе. Када смо се обратили општини за помоћ, није ишло, нема се пара... Међутим, то неће спречити Сонћане да уређују шуму, забављају се, саде дрвеће...
Ја више могу говорити о проблемима који се мене тичу, као просветног радника. У Сонти има доста социјално угрожених, имамо доста ромске популације и, наравно, да се то одражава и на рад у школи. Школа нема никакву, или да ублажим, има врло слабу сарадњу са социјалном службом. Када родитељи дођу да траже потврду за дечији додатак, а ми знамо да деца често неоправдано изостају са наставе, речено нам је да дамо потврду, као да иду редовно. Такав однос према неизвршавању својих обавеза, да редовно шаљу децу у школу, повлачи низ других компликација са понашањем у школи, јер сматрају да им је све допуштено. Некада смо имали веома добру сарадњу, знали смо социјалне раднике, они су се саветовали са нама, а ми са њима, једном речју, сарађивали смо. То је давно прошло време и то је, за мене, један од кључних или како сте ви дефинисали „горућих“ проблема. Код мене је у одељење ишла девојчица од десет година, илегално, која никада није уписана у школу. Цело полугодиште се то тако вукло, а ја ево, ни дан данас нисам видела социјалног радника. Дете је сада уписано, али, свакако, не на лак начин. Проблем је то, заиста велики за наше село, јер социјалних случајева је све више. Поготово зато, ако се пожалиш на нешто можеш да сносиш последице. О неким другим проблемима, мислим да нисам компетентна да дајем свој став...
Петар: Горући проблеми са којима се суочавамо су исти на нивоу целе државе, а то су незапосленост, морталитет већи од наталитета и миграција становништва.
3. Шта би, по Вашем мишљењу, било неопходно урадити у Вашем месту да би се побољшао живот грађана и видите ли политичара из Ваше средине који би то могао да покрене?
Јованка: Што се тиче шта би требало да се уради да се побољша стање у селу, ја могу опет само из угла просветног и културног радника.
И поред свега (мислим на лошу материјалну ситуацију) у нашем Дому културе се често организују приредбе и представе које уређују сами Сонћани, друштва као што су „Иво Лола Рибар“, „Шокадија“, “Цекос“ и „Мажореткиње“. И на то сам веома поносна.
Међутим, јако мало се улаже, мада не тражимо ми много. Рецимо, још увек не можемо да осветлимо позорницу. Ја доносим рефлекторе из КЦ Апатин и враћам их, мада они ни не користе те рефлекторе, јер имају много јаче. А ми, буквално, не видимо да читамо на сцени.
Друго, када и желимо да доведемо неке госте, попут писаца, других драмских трупа, па и певача, немамо подршку да то и остваримо. Нама је, наравно јасно да је Апатин центар, а ми село у општини, али ипак би волели бар део средстава да се усмери и овде, на село. Рад на подизању културе људи је веома битан, бар ја тако, скромно, мислим. Рецимо, промоција књиге Илије Туцића, је била веома посећена, људи су жељни културних догађаја, али је његова промоција плаћена из приватног буџета. Имамо велику жељу да у нашу средину дође и Бора Отић. Управа библиотеке је обећала да ће видети шта може да уради по том питању. Искрено се надамо да нећемо морати и то сами да финансирамо.
Што се тиче политичара који би могао да нешто направи, искрено не верујем у политичаре, јер они не раде за добро народа. Да сте ме питали да ли знам човека за тако нешто, о томе би се дало размислити.
Петар: Прво што би се требало урадити јесте инфраструктура и припремање терена у планираној индустријској зони на државној земљи на периферији Пригревице у правцу Свилојева, довести потенцијалног инвеститора и отворити фабрику у којој би се запослило око 100 радника. То би био витални и стратешки интерес за Пригревицу, у овом моменту.
Ако би локална самоуправа имала бар мало слуха, урадила би и следеће:
- Изградња артерског бунара, са одговарајућим филтерима, у центру села. У случају нестанка воде са локалног водовода, који се понекад и дешава, као и услед неких ванредних, непредвиђених или ратних околности, село би имало воду.
- Постављање јавног сата, код објекта поште у Пригревици, као што га Апатин има у центру града. Сат би дао урбанији изглед центру села, а деци би пуно значио, да не касне у школу или кад изађу на велики одмор да на време стигну на следећи час.
- Многа пригревачка деца тренирају рукомет, што ми је посебно драго, али су њихови родитељи изложени и додатним трошковима. Наиме, сами, из свог џепа плаћају судије, али и превоз кад иду на гостовање у неко друго место. Апелујем на локалну самоуправу да пронађе финансијска средства и помогне пригревачкој деци. Јер, знамо, деца би требала бити приоритет свих приоритета.
Да ли видим политичара који би то могао да покрене? Један човек не може ништа сам да уради, мора да има подршку тима људи који га окружују. Штета за Брацу Секулића што није имао подршку да изгура цео мандат на месту председника општине. Верујем да би он нешто направио, добар је привредник, има харизму и вештину преговарања, довео би потенцијалне инвеститоре и запослио би народ. Ако би се мењала општинска гарнитура политичара на неким следећим изборима, по мени би најбоље решење на месту председника општине био Милорад Јелача, Пригревчанин, машински инжењер. Радио је у Бродоградилишту и дуго година био директор Машинске школе у Апатину. Има свој став, харизму, знање и поштење и верујем да би имао и добрих резултата у корист свих грађана општне Апатин.
- Да ли сте за или против протестних шетњи и зашто? Учествујете ли?
Јованка: Протестна шетња... не бих пуно о томе... само са тачке просветног и културног радника. Сматрам да, као учитељ, морам бити лучоноша, зато, наравно, да подржавам протесте и, наравно, да у њима учествујем. Ја сам ратник светлости, не могу другачије.
Петар: Протестне шетње сматрам својеврсним позитивним притиском на власт да ради у корист својих грађана, од којих је изабрана. У протестној шетњи у Апатину је много младих, незапослених, који због тога не могу формирати породицу и који ће бити принуђени, настави ли се овако, да оду, трбухом за крухом. Не може локална власт бити статична, мора се покренути, наравно ако зна и уме, и решавати та горућа питања и проблеме. Пензионер сам и осећам обавезу да будем са тим младим људима и помогнем им бар својим присуством у протестној шетњи.
5. Шта би сте поручили другом учеснику „Става на став“?
Јованка: Свом саговорнику бих пожелела мир у души и љубав у срцу и поручила да ради у свом микросвету, свом селу, најбоље што може.
Петар: Учитељицу Јованку не познајем, али је поштујем као жену и даму и желим јој добро здравље и дуг век.
Ј. Миљуш
