Каже, помешана су му осећања... За разлику од сећања, која су свежа. И која често евоцира са својим саборцима са Кошара. Две деценије су прошле, али памте све детаље, као да је било јуче. Тада су били двадесетогодишњаци, тек упућени на редовно служење војног рока.
-У ЈНА сам отишао 22. јуна, 1998, у Ваљево. Након убрзане обуке, 10. септембра, нас око 1.600 војника је добило прекоманду на Косово, у 125. моторизовану бригаду. Матична касарна ми је била Пећ, а први терен Јуник. Био сам одељење минобацачлија, присећа се свог војничког пута у јужној српској покрајини, наш суграђанин Александар Ловрић.
Након две, три седмице једно одељење његовог вода је распоређено на караулу Кошаре, а друго, у ком је био, на летњу караулу „13. јул“, у оближњем селу Јасић.
-Било нас је по сто, у обе карауле. Имали смо задатак дубинско обезбеђење државне границе са Албанијом. Првих дана, када је почело бомбардовање Србије, авиони су само прелетали преко нас. Премештени смо у шуму, на већ унапред припремљене резервне положаје. За нас је, прави рат, почео 9. априла, када је био и први напад на Кошаре, наставља своју исповест овај, један од малобројних преживелих војника са Кошара.
Каже, пошто је највећи удар био на другу караулу, њих су, са летње на којој је био, „пинзгауером“ пребацили да помогну саборцима из другог одељења, да се одбране. Први задатак, каже, био им је спашавање команданта 53. Граничног батаљона Душка Шљиванчанина, који је био на караули и коме је, током повлачења, убијен возач. Њега, рањеног, су успели да извуку и спасу сигурне смрти... Остају у селу Кошаре, које је изложено честим нападима.
-Половином априла нам је погинуо командир чете, Крунослав Иванковић из Шида. Из дана у дан су нас гранатирали, све до 10. маја, када је био крајњи удар. Ту ноћ ми је погинуло осам другова, а преко 40 их је рањено. Само смо нас седморица остали неповређени. Остали смо да држимо положај и међу последњима смо сишли са Кошара. Наредног дана, 11. маја, су нас напали Шиптари. Пуцали смо једни на друге. Из авиона су нас гађали са две касетне бомбе, али су нас, овај пут, промашили. Бомбе су пале на страну ОВК, међу којима је било много мртвих и рањених. Нисмо наставили напад, пустили смо их, тако рањене, да се повуку, сећа се Александар.
По његовим речима, након два дана, 13. маја ујутро, на Кошаре је стигао командант Љубинко Ђурковић, по чијој наредби су пребачени у пећку болницу, где им је указана помоћ и где су остали на опоравку десетак дана.
-Тај 13. мај је био мој последњи дан у рату. Из Пећи су ме пребацили у Ниш, а после кући. Након неког времена јавио сам се у касарну у Трстеник, одакле сам прекомандован на границу Косова и Србије и тамо остао до краја војног рока, прича Александар.
Присећа се и да се са породицом није чуо четири месеца.
-Некако је ишло док није почело бомбардовање. Мојима је тада било најтеже. О мени није било никаквих вести дуго, а знали су да сам на Косову и да је тамо најгоре. Мој покојни отац Зоран се пријавио као добровољац и кренуо на Косово, да ме нађе. Добио је моју војну пошту – Пећ. Били смо у истој јединици недељу дана, након чега је он прекомандован. Успели смо, обојица, да преживимо пакао Косова и вратимо се кући, сећа се Ловрић тих тужних година, пуних стрепњи.
Са својим саборцима, са којима је делио страхове и све неизвесности у косовским рововима и караулама, чује се скоро свакодневно. И, каже, сви су у истим проблемима.
-Већина нас је без посла и основних средстава за пристојан живот. Разочарани смо, остављени од државе за коју смо се борили, без помоћи, сада кад нам је она потребна. А сви смо били припадници 125. Моторизоване бригаде, која је одликована Oрденом народног хероја, разочарано закључује своју исповест један од малобројних преживелих са Кошара, наш суграђанин Александар Ловрић.
Ј.Миљуш
