СЕЋАЊЕ НА АНУ КАРЕЊИНУ И ДРУГЕ ДОБРЕ ЉУДЕ
Прво искуство, незнање језика. Сад ми је смешно, кад се сетим, али тада није баш било... Одлазим у једно мало село, 60-так км од Франкфурта, бака, права дама, некада по занимању новинар, сада пензионерка од 87 година. Нешто натуцам немачки, али посао знам, медицинска сестра сам. Бакица пуна прича о Русији. Муж јој био амбасадор у тој дивној, далекој земљи, живели су у Москви. Моја Ана Карењина (како сам је звала) обожавала је мимозе, кавијар, оперу, али и седење до касних ноћних сати. Чила као девојчица, ја мртва, уморна, цео дан на ногама, а увече – журка до касно у ноћ. Јесте било напорно, али и прелепо искуство.
Друго искуство, друга прича. Далеко од Ане Карењине и утисака. Језик сам већ доста савладала, упорно учећи, али нисам имала среће са „штелом“. Кренула сам у јануару, одмах после Нове године, да заменим жену која је одустала од посла. Требало је да останем пет седмица.
Опет село, али не смета ми. Глон, надомак Минхена. Зима, снег пада целу ноћ, мој таксиста све не би силазио са ауто пута, али ипак попушта. Око шест је ујутро, снега преко 40 цм, ралице нигде и ми, наравно, заглавимо. Након неког времена беспомоћности, у даљини видимо ралицу, стиже до нас, и некако за њом крећемо и ми. Пацијент деда од 95 година, полупокретан, промрзлине на ногама из младости, почетак гангрене. Није проблем. Посао знам, а и језик ми све боље иде. Одрадим посао, задовољна.
Е, следећа „штела“ је већ прича. Бишофсхофен, летњи дан, бака болује од алцхајмерове болести, деда оперисао кук. Пуно двориште, сви весели и насмејани, деца дошла родитељима у посету, три сина и ћерка, која живи у суседној кући. Креће ноћ, крећу муке. Неспавање, звање упомоћ, звање полиције, бака већ у задњем стадијуму болести. Тешко је, уморна сам, ноћима не спавамо, али сви ти дивни људи око мене, деца мојих штићеника прискачу у помоћ, мењају се сваког дана, долазе, доносе лекове, помажу око купања, храњења. Ту сам остала пуне три године, заправо до краја њиховог живота. Прво је отишла бака, затим и деда, након неког времена. Са њиховом дивном децом сам остала у контакту и сваки пут ми, кад се чујемо нагласе да је њихов дом и мој...
Гордана Грујић Антонић
