Викенд. Празњикав (осим ако нисте у Београду), град тек нешто мал'ко живнуо само у суботу пре подне, на вашару, али кишица квари... Не знам куд. Опет, периферија, шетња у једном наврату, у другом аутом... И, опет, боду очи ружне слике... где год да се осврнем, наши трагови...

На пар метара од кућа, десетину од фабрике... Нови пут, индустријска зона, тек треба да је „утапамо“ странцима или домаћима, нема везе, важно да нешто поотварају и запосле људе. Но, кога провести туда, а не црвенети? Где год да окренете поглед исто – хрпе смећа...

 

Исти призор са друге стране мостића. Само више гомила, што одмичемо даље. Све је још увек и у насељу и у индустријској зони, будућој луци... Призор катастрофа. Лети, вероватно, и мирис једнако катастрофалан...

 

Овде није било смећа, али јесте отрова. Ово је место где је била „она“ рупа. Пуна машинског уља. Поред пута за Пригревицу, на пар метара, пуњена месецима, можда и годинама, нико ништа видео, истрага без резултата, општина платила затрпавање и – ником ништа. Изгледа језиво и данас... Сумњам, као и већина Апатинаца. Да се може открити, наплатити, казнити, објавити... Неко неће. Неки неће. И, може им се, очигледно. Закон, па и кривични, није за све исти...

 

Има смећа и у центру, али пси су били упадљивији. У сред центра, шесторка се заиграла на самој раскрсници, мало се играју, мало зареже један на другог, мало затрче ка неком занимљивом им пешаку, тек већина их заобилази у широком луку, није баш пријатно. Ни нама, а ни њима, кад их оставе и оду...

 

Уз Дунав је, некако, увек најлепше. У свако доба дана, на било ком месту. После оних слика, ова је била неопходна, да извуче дан. Река носи, одмара, смирује... Залазак на Лавачу.

Ј.Миљуш