Поносимо се шеталиштем крај Дунава. Истичемо његову лепоту на свим фоткама и презентацијама. Заиста, лепо је, али само - до пола. До Храма и кајак куће. Она друга половина као да није део исте приче. Поглед на једну страну у, бар годину дана, разбуцано дечије игралиште (донирано), које нисмо у стању ни да одржавамо, а у другу, на Дунав, ако вам поглед успе допрети до њега преко бусења, шибља, смећа и нешто песка што је остало.

-Ово је некада била омиљена плажа, где су се моја деца купала, освајала прве медаље у кајаку... Где смо уживали у дружењима и добро знали да „Дунав ту баш носи“ и да се треба добро чувати његових ћуди. Од кајак клуба смо се спуштали до Шумске, до оних пар чамаца што су ту били привезани.Данас ни мој пас, који се на реци понаша као у свом дворишту, неће да уђе у воду! Обала пуна смећа, прљаво је и све зарасло у траву, огорчена је Светлана док се једва пробија кроз шибље пратећи свог љубимца, питајући се да ли задужени за одржавање обале мисле да се са реке види само лепота Храма, а ово ругло, на десетину метара даље, не види?

-Па од тога ругла се ни Храм добро не види, тако треба да размишљају. Обала је, у овом делу, неуредна и неприступачна и као таква одбија туристе, каже наша суграђанка и додаје да заборављамо да је овај део обале водена капија нашег града на којој путници стичу први утисак о Апатину, због чега би требала бар да буде чиста!

Ј.М.