ЗАХВАЉУЈУЋИ ДЕМЕНЦИЈИ, БАКА ПРОГОВОРИЛА СРПСКИ
Борећи се за опстанак породице кренула сам у далеки, непознати свет. Сада ми моје претходно радно искуство, а радила сам као магационер, делује као далека прошлост.
Нисам ни сањала где ће ме судбина одвести. Несигуран живот и жеља да породици олакшам егзистенцију, одвели су ме на пут Аустрије, где је била моја прва штела. Чудни су путеви божији, што би рекао наш народ. Особа коју сам прву неговала, била је бака која је оболела од деменције а која је била родом из Србије, из Сомбора. Због природе њене болести она се ментално вратила у период детињства и почела да говори само српски језик. Мени је то било велико олакшање, јер скоро да нисам знала немачки језик. На једној страни, жеља да породици обезбедим нови, лепши живот,а на другој, страх од непознатог. Породица код које сам стигла ме је лепо дочекала и прихватила, гледајући у мени особу која ће, њиховој вољеној особи, олакшати болесничке дане. Иако је то посао као и сваки други, ипак је неминовно везивање. Тако се, често, стварају веома јаке емотивне везе између нас и особе коју пазимо, па и њихових породица.
У почетку нисам имала искуства са дементним особама, па сам имала и непријатних ситуација, које су биле последице природе њене болести. Бивала сам физички нападана и вербално вређана. Морала сам да реагујем у моменту и тако сам стекла једно ново искуство у вези особа које болују од психоагресивне деменције, са чијом дијагнозом нисам била правовремено упозната.
Имала сам срећу да сам имала добру посредницу која је водила бригу о својим неговатељицама. Одмах је уследила реакција на мој позив и упутство да одлазим са те штеле.На молбу синова да ће се бака поправити, доносим одлуку, на своју одговорност, да ипак останем, јер када је бака дошла себи почела је да ме моли да не одлазим, јер ме је јако заволела.
У оваквим ситуацијама има и тужних и смешних догађаја. Наредних дана бака је седела и гледала телевизор и стално понављала како мора бити добра. Била је као мало дете. Напад агресије се ипак поновио, тада су дошли служба Хитне помоћи и доктор. Моја прва бауштела је прекинута одлуком да бака није за кућну негу већ да мора бити смештена у одговарајућу установу.
Када сам се вратила кући, са таквим непријатним искуством,мислила сам да више никад нећу радити као неговатељица. Ипак, чудни су путеви, као што рекох,... Указала ми се нова прилика када сам почела да радим за амбуланту као 24х пфлеге у Минхену, негујући непокретну баку, благо дементну,уз коју сам, за годину ипо дана рада, савладала немачки језик, стекла много више искуства у неговању и пружању помоћи.
Сада више себе не видим ни у једном другом послу, јер сам се скроз предала овом позиву и створила доста нових пријатељстава и веза. Сву љубав, коју не показујемо нашим члановима породице јер смо далеко, преносимо људима о којима бринемо, живећи за дан када ћемо кренути пут дома, где је, ипак, најлепше.
Славица Бореновић
