ГОРАК УКУС ЧЕТИРИ БАНАНЕ
Кад неко, као ја, дуго година ради овај посао,тешко може да се одлучи о чему да пише. Толико тога је било лепог, мање лепог,па и ружног. Сваки посао је доносио са собом ново искуство и нову причу. Свака од особа, о којој сам се бринула,оставила је трага у момживоту. Неко позитиван,неко негативан.Али, сваки ме је обогатио. Једино што сам све те године сигурно знала јесте то да радим посао који волим, да је то хуман посао, али и да ни финансијски није незанемарљив. Такође, увек остају нека питања, која често постављам сама себи. Да ли сам довољно урадила? Да ли сам могла више? Да ли сам требала мање?Ко зна да ли ћу икада доћи до одговора, јер, до сада, нисам...
Размишљајући о чему сада да пишем, на ум ми паде један случај.
Добила сам понуду да одрадим само једну замену на четири седмице. Прихватим, јер ми је новац био потребан. Чујем се телефоном са ћерком, која живи са оцем, којем је потребна помоћ. И она је болесна, али њој нега није биле потребна. Све у свему, ништа посебно. Одем ја. Дочекала ме Пољакиња и све ми објаснила. Ја се крстим и левом и десном шта ми жена све наприча. Питам је што не тражи други посао,кажеда јој је лош немачки језик,алида је то овде довољно. Добро, размислим ја, издржаћу некако те четири седмице, па неће дрва на мени цепати, што би рекао наш народ.
И, кренем ја. Деда добар к'о душа,али ћерка, зло. Незадовољна својим здравственим стањем, мрзи цео свет. Објасни она мени правила: -Рерна се не користи,штеди се струја. Веш за прање се мери. Она тачно зна колико пешкира је у дозвољеној килажи. Ако се пеку ћевапи,на папирић се мора уписати колико ћевапа је извадјено из кесе. Кад се купује салата,бира се највећа главица. Суђе се пере само у води са средством за прање суђа. Нема испирања. Е, ту је зауставих! Рекох јој да не долази у обзир да ја из таквог судја једем. Прећутно је прихватила, ја сам га испирала. Било је још којекаквих правила,нека сам прихватила,нека прилагодила.
Најгоре и најтужније од свега ми је било кад ме пошаље да купим банане,четири комада. Свих четири она однесе у своју собу и сама их поједе! Ајд’што мени неда,није ни битно,али да неда ни родјеном оцу, то већ нисам могла да прихватим. Мислим се у себи „проклетињо једна, имаће твој тада банана, ја ћу му их куповати„. И тако, пошаље ме по четири, ја купим пет, да она не види и, кријући, деди дам једну. И, тако данима... Једном приликом каже он мени: „Не знам зашто је таква,увек сам све само за њу радио.“Било ми га је жао, нисам знала шта да му на то кажем, да га утешим.
Једног дана, деда дохвати једну кутијицу, а она пуна металног новца. Каже, ћерка не зна да он то има. Истресе све те гвоздењаке, даде их мени у руку и рече да одем у радњу и за сав тај новац купим чоколаде за моју децу. Нисам желела да узмем те паре, али је инсистирао.Избројала сам, било је око 11 евра. Купила сам чоколаде, показала му. Обрадовао се као мало дете....
Прошле су четири седмице.Његова ћерка ме је питала да ли бих дошла поново. Без размишљања сам јој одговорила да не бих. Отишла сам и више никада ништа нисам чула о њима. Понекад их се сетим. И увек са истим, горким окусом у устима...
Сања Матавуљ
