ПЕТАК ЈЕ ЛАГАНО ПРОПУШТАО УЛАЗАК НОВОГ ДАНА...
Једанаести децембар, 2015. године, 6 и 30...
Кренуо је аутобус са загребачког аутобусног колодвора према Гразу.Моје одредиште Wолфсберг, мјесто на пола пута од Граза до Клагенфурта. Храбро стишћем зубе, заустављам сузе огорчења, кнедла ми стоји у грлу.Оставих тек пунољетне кћери...боли растанак, али је само на 5 тједана...
Туга се мјеша са осјећајем среће,јер ћу моћи својој дјеци помагат у првим самосталним корацима живота.Замолила сам агенцију да ми пошаљу, укратко, податке о госпођи коју требам његовати. Деменција, агресивност, честа падања, имала мождани удар, хода уз помоћ штапа...
Ок...искуства имам, но сваки је пацијент индивидуа за себе.Госпођа има 90 година, живи сама, има своје навике, али и туге и радости...
Сад у бусу размишљам каква је то особа. Што воли, а што не... Можда јој мој шашаво ведар карактер, мој осмијех неће одговарати. Пуно питања, а одговоре морам сама тражити...
На граници Словенци нас дуго задржавају. Надам се да нећу закаснити на бус за Wолфсберг.И нисам. Двије минуте имам наћи перон... Питам пролазника, човјек ми вели перон Ц. Пред носом ми је...сам улазак у зграду колодвора у Гразу.Улазим у бус, купујем карту и возач ме упути горе на кат, јер је доље прва класа. Хаха, вјероватно је схватио...
У Wолфсбергу ме чека госпођа Гудрун из агенције.Сат времена вожње, око мене шуме, планине се бијеле, ове ме подсјећају на мој завичај, моја брда из дјетињства...
И даље ми је кнедла у грлу.
Шофер најави Wолфсберг.Дочекала ме љубазна и драга млада жена широког осмјеха. Ух, одмах ми је било лакше. Узела мој кофер. Одвезла ме до куће која ће ми у слиједећих 5 тједана бити други дом.
Улазимо у кућу. Кофер моје колегице стоји спреман и кода говори „коначно идем дома“. Жена се представи, покупи кофер и оде својим путем...
У кухињи ме дочека госпођа од 90 година. Добро се држи. Осмијех, али кроз њега видим и забринутост. Уз њу сједи лијепа средовјечна јој кћер. Љубазна је, би ми лакше.Објашњава ми да њена мама хоће да јој се говори Ви и госпођа. Ок, фер, мислим си... Боље све објаснити на почетку. Почињем се лагано сналазити у кухињи, кћер ми вели да данас ништа не кухамо, она је наручила јело.
Питања од куд сам, како тако добро говорим језик, имам ли обитељ, пуно тога, а ја им одговарам сретна што знам тај језик, сретна јер сам срдачно примљена, потписала уговор и осигурала себи и дјеци лакши живот.
Питам за интернет, у кући га нема, али кћер ме одвела у шетњу по граду и купила ми старт пакет... То она плаћа, каже...
Послије прве збуњености и укочености дошло је олакшање и посао је могао почети.
Одвела ме кћер у поткровље гдје је био станчић за нас његоватељице.Наравно без кухиње, две собе, купаона и wц. Старо, али све уредно.
Јавим се својима, пребацим чип у глави на језик домаћина. Оставих бриге иза врата нашег изнајмљеног стана, набацим широки осмијех наде у будућност.
Кнедла у грлу је све мања. Мој се први дан на послу полако ближио свом крају...Тај ДАН Д који је остао урезан у срце...
Легох у свој кревет, захваљујући, у мислима, пријатељу који ми је послао број агенције.
Лаку ноћ мој Загребе.Лаку ноћ Wолфсберг.Сан је савладао неизвијесност одласка...Петак је пролазио и лагано пропустио долазак новог дана...
Ана Херман
