ПИТАЊЕ КОЈЕ ЋЕ ЗАУВЕК ОСТАТИ БЕЗ ОДГОВОРА...
Ни сама не знам како бих започела ову своју причу... Били смо у тешкој материјалној ситуацији. Кренула сам као и сви други, далеко од куће, сама, да започнем неки нови живот и створим деци бољу будућност...
И тако, стигох једног децембарског дана у Беч. Пет ујутро, мрак... Гледам, кућа као у филму страве, све зарасло, лево шума, десно ништа, преко пута гробље. Боже, помислих, где је онај дивни Беч. Звоним, недуго затим пали се светло и отварају врата. Излази мала, неспретна женица, после са сазнала да има 35 година, из даљине примећујем да има Даунов синдром. Видно је расположена, ваљда је срећна што ће, коначно, неко бринути о њима...
Ушла сам у кућу, споља није ни приближно изгледала тако огромно. Нисам се ни распаковала, а она ме већ ухватила за руку и повела доле у приземље да упознам њеног тату, а мог пацијента. У мрачној собици дека, висок, крупан, исколачених очију и чудних покрета, укочен. Са врата је почео да виче ћерку, која је одмах побегла горе у собу. Ни мени није било свеједно, те сам се и ја повукла. Цела кућа се осетила на урин, неред свуда около... Отишла сам у своју собу и, од муке, почела да плачем... Боже, он дивљак, она болесна, стварно кућа страве... Размишљала сам да ли да побегнем одмах, да зовем посредницу, шта да радим...
После неког времена деко је почео опет да виче, из свег гласа. Ћерка ми рече да идем ја код њега, да она неће, јер је стално туче... Шта ћу, сиђем, он се ућутао, гледа ме, видим осмех од увета до увета, срећан, помислих, прихватио ме... Тек после сам сазнала да је, пре мене, избацио двадесетак жена... Једва сам га разумела, тешко је говорио, Паркинсонова болест је узнапредовала. Ухватио ме за руку, каже да жели да ми покаже целу кућу. Кренуо је, неспретним корацима, право ка степеништу да ми покаже свој музеј радио и тв апарата, са којим се годинама поносио. Пењао се полако, ја иза њега, да се не скотрља низ степенице и све време плачем и молим га да сиђе, он неће, само се смеје гледајући моје сузе. Некако стигосмо на трећи спрат, погледах његов музеј и, по истом принципу кренусмо доле... гледам како силази, знојим се од страха да не падне. Био је то мој први и најгори радни дан.
И наредних сам помишљала како ћу побећи из тог пакла где сам се нашла. Успут се и привикавала. Сређивала сам кућу и у раду налазила утеху. Простор је бивао све лепши и топлији, све је мирисало на чистоћу. Деко, иако болестан, све је видео и рекао да је кућа поново лепа и „жива“, као када је његова мама била ту, правила му колаче, кифлице и разна јела у којима је уживао. Стално ми је говорио да кувам као његова мама... И даље је, повремено, имао изливе беса и агресије, али сам, како сам га упознавала, увиђала да је један добар и несрећан човек. Жена са којом је живео родила му је ћерку са Дауновим синдромом, рано је умрла и он је остао сам са болесним дететом коју је морао подићи, научити да брине о себи и кући и створити јој услове за живот кад њега више не буде. Како смо се више упознавали, видим да ме је заволео и био јако срећан док је гледао како мајсторишем по кући и поправљам све оно што он, због болести, није могао...
Одлазила сам, враћала се, туре су пролазиле, а он бивао све лошије... Било је тешко гледати како лежи уз ћерку и говори јој шта све треба да ради, кад њега више не буде било... Она ме је сваки дан питала да ли ће јој тата умрети, ја сам је тешила, говорећи да ће се он опоравити, да са својих 74 године није толико стар да умре... Стање се толико погоршало да је морао у болницу. Отишла сам са њим, прегледали су га и задржали, а мене послали кући. Како, кад не знам? Знам да наших има свуда, по именима сам гледала ко је од особља болнице из наших крајева... Послужила ме срећа. Жена из Босне, медицинска сестра, ме је упутила како да се вратим до куће. Било је компликовано, али изађох храбро на улицу и кренух...
Огромни Беч. До куће сам, једва се сналазећи, стигла возећи се подземном железницом, са три градска аутобуса, плус пола сата пешачења. Ни данас не знам како сам стигла. Ћерки сам објаснила да је отац остао у болници и да ћемо га свакодневно посећивати. Тако је и било.. Све до једног четвртка. Шалио се са нама, расположен, тражио да га ја храним, не сестра, све је појео... Провели смо леп дан. Увече је добио високу температуру и преминуо... Остала сам са ћерком наредних шест месеци. Било је тешко, остала је сама, рођени стриц није прихватио да се стара о њој, морала је у Дом... Нико ни од стричевих ближњих је није желео, а он им је оставио сву штедњу, огромну кућу са базеном, све што је цео живот стицао...
Како објаснити неком, ко је ментално био на нивоу детета, да треба да оде из куће у којој је провео цео живот, некоме коме је та кућа била цео свет?
Данас, и после две године, она мени и даље сваки дан пише из Дома и увек исто – добро јутро, лаку ноћ, шта имаш за ручак, стално мислим на тебе када ћеш да дођеш... Често се питам да ли је њен отац погрешио, да ли је могао да јој обезбеди лепши и другачији живот после његове смрти, а не овај какав данас живи? Да ли је могао да је остави неким другим људима који би је волели? Питам се, често, а знам да никада нећу добити прави одговор...
Верона Микушћан
