Припадник Војске Србије, разводник Мирко Вукоман, један је од неколико Апатинаца који су, у последњих пар година, учествовали у мировним мисијама УН-а на кризним подручјима.

На изазовно и неизвесно путовање на Блиски Исток, овај наш Апатинац је кренуо 13. децембра прошле године, након вишемесечних припрема, физичких провера, лекарских прегледа, бројних тестирања и строге селекције. Крајње одредиште, преко 2.000 км удаљени, јужни део Либана, граница са Израелом, са циљем одржавања мира на линији раздвајања, тзв. „плавој линији“.

-Задатак нам је био патролирање и очување мира у зони „плаве линије“. Било нас је са разних страна, из Шпаније, Салвадора, Финске, Француске, Кине, Индонезије... Били смо под шпанском командом, а споразумевали се на енглеском језику, који је већина познавала довољно за основну комуникацију. Углавном, успевали смо, јер нас је зближила ситуација у којој смо се налазили, па смо се и боље разумевали него што би у нормалним условима у цивилном животу, започиње причу војник Вукоман.

Осим солидне зараде, мотив да се отисне у непознато био му је, како каже, једно сасвим ново и несвакидашње искуство, изазов који га је привлачио већ неколико година, испробавање сопствених домета и могућности.

-Није лако бити далеко од куће пола године. Поготову на неком, оваквом задатку. Ушао сам у ту причу и није било шансе да из ње изађем раније. Наравно да има криза, носталгије... Мене је ухватило након отприлике три месеца, кад сам баш јако желео да идем кући. Једва сам превазишао тај период захваљујући доброј екипи са којом сам био и све је после ишло лакше, каже Мирко.

БЕЗ КРИТИЧКИХ СИТУАЦИЈА

На „плавој линији“, прича, није било критичних ситуација, нити сукоба, па ни потребе да се потеже оружје. Без проблема са локалним становништвом, могли су редовно да се снабдевају из домаћих маркета, поразговарају са људима, објасне одакле потичу. Либанци знају за проблеме Србије са Косовом и разумеју нашу ситуацију јер и сами имају сличне муке, тако да никада није било ексцеса.

-Једино смо, као припрадници УН-а, имали затегнуту ситуацију у граду Кијам, одакле су нас отерали и где су нам јасно рекли да нисмо пожељни у њиховом граду. Одлазили смо и у Ебел ел Саки, где нам је била главна база, где је била друкчија атмосфера према нама. Пар километара од наше базе била је црква светог Ђорђа, где су се сваке недеље одржавале литургије на које смо одлазили кад год смо имали слободног времена, прича Вукоман.

У делу који је обилазио и кроз који се возио, каже да на путевима нема саобраћајних знакова, већ само путокази. Проблеми су били и са храном.

-У саобраћају је тотални хаос и дивља ко како стигне. Аутомобила има од најновијих модела џипова до кршева, горих неко код нас, које углавном возе избеглице из Сирије. Што се хране тиче добар им је кебаб, који је сличан грчком гиросу, само што је пилетина у питању. Ми смо се, као и сви, хранили у шпанској бази у којој је био смештен велики ресторан, а њихова кухиња је базирана на риби и морским плодовима. Пошто је то за нас слабо и недовољно, муку сам мучио и сналазио се како да допуним те оброке. Пржио сам јаја, правио роштиљ, кад год је било меса, јео сендвиче..., каже наш саговорник и додаје да му је у тих пола године у Либану највише фалила наша, домаћа храна, хлеб, месо, пре свега ћевапи и пљескавице, а највише рибљи паприкаш!

-Без обзира на то угојио сам се преко 20 кг! Пред повратак кући једва сам успео да смршам неких 15-ак, а овај остали вишак никако да скинем, смеје се Мирко и наставља да препричава догодовштине, којих је  каже, било за читав роман.

РОЂО, БОЖИЋ И ТРИ ПРСТА

-Кад се нађете далеко од домовине, а скупљени са разних крајева света, па још уз језичку баријеру, сваког дана се дешавају комичне ситуације. Од упознавања, различитих навика, споразумевања... Пошто сам отворен и комуникативан по природи, стекао сам доста познанстава, а са некима сам постао и пријатељ. Тако сам једног Либанца, са којим сам се често дружио у патролама, научио да се по српски љуби три пута и објаснио му значај наша три прста. Од тада смо се стално тако поздрављали, уз уздигнута три прста и осмех. Осим тога, један Индонежанин ми је био посебно симпатичан, јер је увек имао неке испаде и правио комичне ситуације. Почео сам да га ословљавам са „рођо“, што је, временом и он усвојио и „рођали“ смо се до задњег дана. Позвао ме је да дођем код њега у Индонезију и упознам његову породицу, прича Мирко.

Присећа се, такође, и прославе католичког Божића, организованог у ресторану у шпанској бази.

-Узео сам литру ракије, коју са понео из Србије и упутио се на честитање. Некако сам им објаснио да је то наше национално пиће, да смо поносни на њега и да ће га и они заволети. Тако је и било, заракијали смо се и лепо прославили њихов Божић. Сви су је запамтили и после стално помињали. Недељу дана касније, за мој рођендан, мој друг Алварез Гонзалес, ми је поклонио шпанску униформу. Након неког времена обрадовао сам и ја њега, поклонивши му тренерку Партизана и дрес Србије. Са њим сам се баш спријатељио, изузетан је човек, духовит, занимљив и дружељубив. Остали смо у контакту и од њега исто имам позив да га посетим у његовом дому у Шпанији, што ћу сигурно и урадити у неко догледно време, прича Мирко.

Петком су се, каже, у шпанској бази организовале томболе. Двадесет процената од награда се одвајало у хуманитарне сврхе, за обнову тамошњих школа, манастира, цркава.

-Треба ли да вам кажем да смо ми, Срби, били међу најуспешнијима? За тих пола године узели смо им сигурно бар 6.000 евра на премијама. Шалили смо се да је то зато што су нам мале плате, па се морамо сналазити да их допунимо, смеје се Мирко.

НАЈСРЕЋНИЈИ ДАН

Као најсрећнији дан у својој шестомесечној мисији памти 7. мај, кад му је сестра јавила да је постао ујак!

-Та, најсрећнија вест ме затекла код зубара. Да ли због тога или зубар Кинез има стварно „лаку руку“, без анестезије али и најмањег бола, ми је очас посла решио проблем са зубом који ме је до тада болео. Чим је завршио, одлетео сам код претпостављеног молећи га да ми дозволи славље. Попустио је, видео је колико ми то значи и колико сам срећан и стварно смо, како доликује, прославили рођење мог Милана, смејући се прича Вукоман.

Након шест месеци, 17. јуна, слетање на нишки аеродром је био посебан тренутак.

-Сагнуо сам се и пољубио своју земљу, своју Србију коју волим највише на свету. Аутобусом сам стигао до Новог Сада, где ме је чекао отац. То су тренуци кад схваташ шта је најважније у животу. Припадност и породица... Иако је било касно, одвезли смо се код сестре, да коначно упознам то мало биће које нас је све усрећило до неба, мог сестрића Милана.

Ујутро је, каже, појео најбољи бурек на свету, а нешто иза поднева и никад укуснији рибљи паприкаш, који му се сав „у крв претворио“.

За крај разговора открива да ће ускоро у Врњачку бању, на десетодневни одмор, а већ наредног лета у Севиљу, код свог друга Гонзалеса у посету.

Ј.Миљуш