Недавно је на фејсбуку отворена страница „Слободна Сонта“, која је за свега десетак дана окупила преко 230 чланова. Занимљиве идеје, објаве, предлози, текстови, свакодневно привлаче велики број пратилаца и подижу рејтинг ове странице.
-„Слободна Сонта“ је фб страница, заправо једна неформална група људи. Реч „слободна“ значи управо то, да се слободно пише на тој страници све што је интересантно за Сонту, да се преплићу прошлост и садашњост, да се причају приче, да се слободно каже шта Сонћане мучи. Преко ове странице могу да се размењују ствари, рецимо одећа или нешто друго што неко има, а није му потребно, а другом можда јесте, објашњава Јованка Степановић, сонћанска учитељица, једна од идеолошких твораца ове странице.
На питање чиме се руководила при формирању ове странице и шта јој је циљ, Јованка одговара да је у Сонти сваке године све мање Сонћана. Много породица одлази у иностранство, али и остају они који чувају село, јер се, како каже, ника није десило да сви оду.
-Па бар ми, који остајемо, да се држимо заједно, да помажемо једни другима. Ма колико изгледа нереално, у овим црним временима отуђења, ја верујем у безусловну љубав. Да, понекад будем љута на инертност, на изостанак воље, малодушност... Међутим, убрзо схватим и разумем, објашњава учитељица Јованка.
Да све не остаје на причама, маштањима и лепим жељама шта би све могло али се, ето, не дешава, предузимљива Сонћанка и њени пријатељи по љубави према свом селу су и људи од дела. Иза себе имају неколико запажених акција које, како каже, нису од јуче.
-Још прошло лето смо уредили шумицу код стадиона, зато што ја волим природу, посебно дрвеће. Дрвећа су моја браћа. Схватите ту акцију уређења шумице, као ослобађање дрвећа. Ја сам сеоска учитељица и највише од свега желим децу да научим да воле природу, да спашавају животиње, да сеју, саде, да помажу једни другима, да воле уметност... А онда када схватите да ви можете да помогнете селу, да уредите околину, деци више не причам шта би требало да се уради, него заврнем рукаве и урадим, јер деца не уче из прича шта би требало, него из нашихдела, прича Јованка.
Након шумице, на ред је дошло двориште Омладинског дома и железничка станица.
-Железничка станица је била у катастрофалном стању. Стакла на све стране, па чак и поред пруге, на местима где путници излазе из возова. Ругло. Отишла сам код Сонћанина који ради на железници, тражила помоћ, међутим после тога ми се није јавио. То нас није обесхрабрило, кренули смо сами и уредили тај простор да га се више не морамо стидети, додаје Јованка.
Кроз њихове акције појавио се израз „ментална хигијена“ којим су „крстили“ сами себе, назвавши се „менталним хигијеничарима“. На питање откуд то збирно име за вредну екипу, учитељица одговара да је све настало из шале.
-Кад смо почели чишћење, пошто смо сви старији и сећамо се неких срећнијих времена, шалили смо се да смо ми хигијеничари. На то сам ја додала „ментални“, јер сам мишљења да мораш прво сам себе очистити, па тек онда околину. Отуда и наста назив наше мале групе „ментални хигијеничари“, смеје се Јованка и у истом стилу наставља да објашњава да група оних који раде никада није у истом саставу, сем ње, која је „мирођија“ у свакој акцији.
-Зависи шта се ради. И чини ми се да ће нас бити све више, битно је само да људи схвате да код нас нема политике. Ја сам по опредељењу либерални пацифиста, тако да ме не интересује ништа друго сем мира и љубави, објашњава ова предузимљива жена, али истовремено скреће пажњу општини Апатин да Сонћани уредно плаћају самодопринос, да не верује да има тако одговорних људи, као у Сонти, који редовно плаћају и струју, и комуналије, а заузврат ништа не добију.
-И, то није у реду. Ја јесам за то да сами радимо све што можемо, али ипак постоје ствари које плаћамо и желим да скренем пажњу да нисмо ни ми глупи и наивни, па да не видимо колико нас запостављају. Зато што се не бунимо, људи помисле да смо слепи код очију. Све ми видимо, али боримо се нашим методама. Које су то методе? Па, ево, вредноћом и уредношћу. Наше окућнице и данас, мада има пуно напуштених кућа, су уредне. Па, ето, показаћемо да нам смета запуштеност, али не тако што ћемо кукати, него засукати рукаве, поручује Јованка и додаје да се не вреди борити против њих, јер су они против борбе, о чему довољно говори и сам знак (peace)који су направили од камења на станици.
На питање шта даље и које им акције предстоје, Јованка одговара да – нема појма!
-Нисам ја политичар да планирам, нити скупљам поене. Ја радим из срца, па како буде. Сви који ме познају, знају колико волим ово село и борићу се за њега до последњег даха, закључује најпредузимљивија сонћанска учитељица.
Ј.Миљуш
