Данас се обележава 24. годишњица једног од најтужнијух догађаја наше историје - егзодуса Срба из Хрватске, у августу 1995. године.
-Стотине и стотине наших сестара и браће, мајки и очева, дједова и бака, убијени су на кућним праговима, на стољетној дједовини, а многима се ни данас гроба не зна. „Ја нећу ниђе, неће мени нико ништа, мене сви знају...“, ове ријечи одзвањају у ушима оних који су отишли. Те су ријечи изговарали наши стари на растанку, остајући да умру на своме, од руке убица који никада нису и никада неће бити кажњени.За њихову душу данас су се служили парастоси, за њихову душу су се читале изјаве сјећања, објавила је Самостална демократска српска странка.
ЧИЊЕНИЦЕ
По подацима, у операцији „Олуја“, која је почела у раним јутарњим сатима, 4. августа 1995. године, учествовало је око 200.000 хрватских војника, 700 тенкова и оклопних транспортера, 1.800 артиљеријских оружја, 47 авиона и хеликоптера. За само 48 сати убијено је и нестало око 2.000 Срба, од којих 1.199 цивила, 523 жене и дванаесторо деце, док је 3.200 интернирано, а око 1.500 заробљено.
По истраживањима професора Светозара Ливаде, током 90-их, у српским насељима у Хрватској разорене су 24.752 куће и 12.341 домаћински објекат. Уништено је и 78 цркава, 920 споменика, 167 индустријских погона. Предмет разарања било је и 781 гробље и још око 1.300 разних објеката – складишта, занатских радњи, трговина... То су чињенице.
Велики број људи, заправо и није знао шта се догађа. Артиљерија је ударала по Книну, Доњем Лапцу, Србу, Удбини, Кореници... Убијали су цивиле и стварали атмосферу страха и панике, па су Срби, немајући избора, кренули пут брда само са једним циљем – да остану живи. Стигли су тако и до петровачке цесте, до колоне која је ишла ка Републици Српској и Србији.
Кренули су разним превозним средствима и различитим путевима. Најчешће тракторима, камионима, аутобусима, па и пешице. У завежљајима само најосновније за неколико дана у шуми – топлија одећа, ћебад, намирнице... Изморени и изнурени крајишки борци штитили су одступницу и последњег цивила. Колоне дуге и преко 30 километара. Путује се у непознато, тешко и споро. У Лици, скоро, да и нема живе душе...
ТУЂМАН: ДА СРБИ НЕСТАНУ
Одлука о „Олуји“ донета је 31. јула 1995. године на Брионима, када је председник Хрватске, Фрањо Туђман одржао састанак са тадашњим министром одбране Гојком Шушком и војним врхом. Према стенограму, објављеном у медијима, Туђман је тада рекао:
-Тема наше данашње расправе је да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану са ових простора. Имамо подршку Немачке и НАТО, делимично и Америке. Ствар је хитна.
По подацима, након „Олује“, у Крајини је остало између 500 и 1.000 Срба.Некакве хорде су узеле закон у своје руке, а држава није заштитила становништво. Многи су страдали потпуно непотребно, као што је, такође непотребно, уништено и много имовине. Таква ситуација је трајала неколико месеци, док људи нису ушли у спискове хуманитарних организација. Уз пуно напора, број Срба се наредних година на тим просторима тек мало повећавао. У срушеним и оштећеним кућама није се могло становати. Неке су заузели нови станари. Није било воде, струје, елементарних услова за живот...
Ни данас није пуно боље, на тим подручјима се врло тешко живи. Оно што је девастирано ратом, није санирано у мери у којој би то било потребно, нема ни посла и многи још живе на ивици егзистенције. Помоћ државе је изостала у мери у којој је то било нужно.
-Положај Срба у Хрватској је комплексан и мењао се током година из разлога што Срби у Хрватској живе по целој земљи и онда имамо једну ситуацију у градовима, тј. урбаним деловима и другу ситуацију у руралним, повратничким крајевима, који су економски, социјално девастирани и у погледу инфраструктуре, а демографска слика је јако лоша, каже Борис Милошевић, председник Српског народног већа (СНВ) и додаје да се сада, путем улагања европских фондова ситуација покушава поправити, али да људи спорије долазе до информација.
ПРАЗНИК И ЗЛОЧИН
Хрватска слави 5. август као Дан победе и домовинске захвалности (и целовитости Републике). Заправо, етничко чишћење и смрт више од 2.000 људи. Или „удружени злочиначки подухват чији је заједнички циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина“ (цитат из хашке оптужнице). Ова „комбинација“ празника и злочина спада у највеће послератне апсурде са простора бивше Југославије.
На почетку своје књиге „Хроника прогнаних Крајишника“, Саво Штрбац, председник Веритаса, помиње један од таквих апсурда, забележен током деведесетих на ратним подручјима. Наиме, авион РХ је, 2. маја 1995. године јурећи избегличку колону Срба из Западне Славоније, прешавши на простор Републике Српске, над Градишком избацио смртоносне бомбе и убио двоје мале деце. Пошто је авион после тога оборен, а пилот погинуо, Хрватска га је посмртно прогласила националним херојем.
Хрватска држава је настала из „домовинског рата“ и логично је што њени актуелни челници избегавају причу о злочину. Тиме би признали на који начин је та држава формирана.
На питање да ли би Србима у Хрватској икада могло да буде прихватљиво да се годишњица хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ 1995. слави као Дан победе, Милошевић каже да су искуства Срба трауматична и што се тиче саме „Олује“ и целог рата. Такође је и подсетио да је Срба у Хрватској 1991. године било скоро 600.000, а сада их је 400.000 мање.
КОМЕМОРАЦИЈА У ДОЊЕМ ЛАПЦУ
Српско народно вијеће, заједно са Иницијативом младих за људска права, организовао је комеморативни скуп у спомен на убијене и нестале током акције „Олуја“ 1995. године. Комеморација се одржава данас поред цркве Силаска Светог Духа на Апостоле, у Доњем Лапцу.
-Порукама сећања желимо одати почаст жртвама, подсетити на места страдања, упозорити на спори процес ексхумација и идентификација, те још увек неефикасно процесуирање ратних злочина. Хрватски хелсиншки одбор (ХХО) непосредно након „Олује“ у својим је извештајима наводио број од готово 700 цивилних жртава. Такође, у августу 1995. забележен је и највећи егзодус Срба из Хрватске, када је избегло преко 200.000 људи, поручили су организатори.
И овог лета многи туристи из Србије бораве на хрватском приморју. Медији извештавају о, углавном, коректној атмосфери, са тек понеким ексцесом на националној основи. Односи између Србије и Хрватске могу и морају ићи узлазном линијом. Није потребно, а није ни нормално, стално се сукобљавати и сударати. Ипак, ниједна изјава не може избрисати злочин. Трагично горке истине о злочинима, било чијим и било према коме, треба стално истицати и понављати, јер је истина, сама по себи, недовољна да победи интересе.
Ј.Миљуш
