Од 5. августа 1995. године у апатинском Црвеном крсту, али и другим институцијама, мобилно стање и даноноћно дежурство. Одмах је формиран и Штаб за прихват избеглица. Опремљени војничким креветима, ћебадима и душецима, за смештај невољника, широм су отворена врата свих расположивих места за колективни смештај – Дома ученика, Машинске и Основне школе, Гимназије, спорске хале, вртића, породилишта, хотела „Војводина“... Организоване су и четири народне кухиње, које су намирницама снабдевали, углавном, домаћа, друштвена и приватна предузећа и установе.
У апатинској општини збринуто је преко 14.000 људи. Не рачунајући избеглице из 1991. године...
СУДБИНЕ...
Иако су избегличке приче налике једна на другу, свака се, по нечем, разликује.Оно што их заувек спаја је туга...
УСПОМЕНЕ БОЛЕ, АЛИ ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ...
Сања Мајсторовић је, са двоје мале деце, стицајем околности само недељу дана пре „Олује“, са Удбине, стигла у Београд.
-Дошла сам на пар дана, код сестре, не рачунајући да се више никада нећу вратити кући. За децу и себе понела сам гардеробе за седам дана и то је било све што смо имале, присећа се Сања, која данас живи у Апатину.
Вест о паду Крајине је, каже, шокирала. Прво је мислила да није тачна.
-Тек тад је наступило лудило – да ли су родитељи живи, да ли су кренули, супруг остао на ратишту, да ли је он жив и где је... Осам дана нисам знала ништа. Те дане ишчекивања ћу памтити док сам жива... Хвала Богу, стигли су, сви, наставља Сања.
Одлазе у Апатин, код стрица Стеве, који им је дао уточиште и пружио руку кад им је била најпотребнија, на чему су му, каже, захвални до живота.
-Двоје мале деце, супруг и ја и један мали кофер. Крећемо од нуле. Добила сам посао у Дому старих, што нам много значи у ситуацији у којој смо били. Шест месеци касније одлазимо у подстанаре. Једном, други пут, трећи... Променили смо пет станова, у које смо улагали и новац и рад да их упристојимо за какав-такав живот. До пре 10 година, када нам се пружила прилика да, захваљујући упорности и раду, купимо свој стан, на кредит. Деца су сада одрасли људи, имају своје породице. Волим Апатин и никада нисам пожелела да одем одавде. Родни крај обилазим сваке године, успомене боле, али живот иде даље..., прича Сања и додаје да тежак живот човека намучи, али и научи. Да прихвати наметнуто и да је, заправо, једноставан и леп где год да се живи, те да га само треба осмислити и волети.
ЉУБАВ „ДЕЦЕ ИЗ КОЛОНЕ“
Иако је тада имала само три и по године, Сања Бућан Јанус, која данас живи у Пригревици, памти и детаље...
-Остале су неке слике... Ишчекивање мушких чланова породице са ратишта, у подруму куће на Удбини са бабом, мамом и шестомесечном сестрицом. Оца су, рањеног, довезли колима хитне помоћи. Сав у гипсу и завојима, возио нас је до Босне... О ујаку и дједу ништа нисмо знали. Седимо у Босни, негде на ливади, вичем ја „ено мога дједе, чује се трактор“... Баба плаче, каже „ко зна мајко је л' и жив“... Пратим ја звук трактора, кад оно, стварно наш дједо, започиње своју исповест Сања.
Наставили су, прича, даље заједно. Деда је оставио трактор у Босни, код неких људи, а мама и бака су се дале у потрагу за млеком, беба је гладна... И нађоше га, сажалише се људи. Дадоше и млеко и храну за даљи пут.
-Дуго смо путовали и стигли у Крагујевац. Не знају шта је крух, захтевају да кажемо хлеб.... и не праштају динар, два, колико нам је фалило... Тата се одмах запослио, радио за нас шесторо и тетку код које смо дошли. У Хрватској смо све оставили, а овде, задовољни да имамо шта да поједемо. Након неког времена одлазимо у Војводину. Отац је радио по терену, ми у малом подстанарском стану. Јовану, сестру, стално водим са собом, мама прави домаће коре за питу, сећам се и сада стола, два са два, и развлачења теста... Деда их продаје по кућама, на пијаци. Тата после посла још и услужно оре, превози и полако стајемо на ноге, са сетом се присећа Сања.
Већ је била при крају основе школе, а и даље су је, понекад, ословљавали са „избеглица“.
-Нисам се обазирала. Трудила сам се, као и родитељи, да увек будем међу најбољима, да се не осети да нисам мештанка. Ценила сам жртву родитеља да нам обезбеде нормалан живот и била задовољна ситницама. Уз њих сам и сама постала борац. Од малена сам радила... Била савесна и одговорна. И данас пуно радимо и боримо се. Али, Богу хвала, уз слогу смо све постигли и нимало не заостајемо за мештанима. Ипак, морам да нагласим - овде смо остварили све за нормалан живот, али срце је тамо где смо рођени. Нажалост, „Олуја“ је учинила своје и тамо смо сада само гости... И све је добро док у родном крају имамо наше старе, који нас дочекују и испраћају. И, на крају, морам да се похвалим да сам ја своју Крајину створила и у равној Војводини, јер сам себи за брачног друга изабрала исто „дете из колоне“, родом из Глине, који такође гаји иста осећања према Крајини и прецима. Заједно смо створили нашег малог Крајишника, нашег сина Милана, кога од малих ногу васпитавамо у том, крајишком духу и учимо да воли и поштује завичај својих родитеља, дедова и прадедова, искрена је Сања.
ПОНОС ЈАЧИ ОД ТУГЕ, АЛИ СЕ ПАМТИ...
Те, кобне '95-е, 4. август је, као и сви други дани током рата који је већ подуже трајао био обичан дан у удбинској болници, у којој је радила Босиљка Милошевић.
-Свако на свом задатку. Деца на селу, ја у болници, муж на положају и тако из дана у дан, увек исто... Али баш тог 4. августа моја другарица Зорка Калањ увече спремила кнедле и позвала мене и Даницу Радеку, на вечеру, а ујутро, зна се, евакуација. Ја у болници са рањеницима, деца сама на селу, отац им далеко у брдима, али ићи се мора. Куда и докле нико не зна. Син ми има 15 година, седа за волан трактора, у корпу трпа мало безвредних ствари, купи сестру, бабу и деду и креће дете, а куда... сам Бог зна. Вози он у тој тужној колони, иако до тада никада није возио... Довезе до Петровца, ту тек велики хаос, ваљда се сва Крајина ту сјатила, свако тражи своје најближе и након дуже потраге скуписмо се и кренусмо даље, сада већ добро свесни да повратка неће бити. Куда даље нисмо знали, али смо постали свесни да смо, преко ноћи, постали нико, да немамо ништа и да нас пут води ка Србији, уз уздах прича своје путовање у колони Удбињанка Боса.
Одлучили су, наставља, да крену ка Апатину, тамо су им, размишљали су, сународници и рођаци, ваљда ће помоћи.
-Тако је и било и хвала им. У Апатину креће нова борба за живот. Деца крећу у школу, муж и ја се запошљавамо и поново све стварамо испочетка. Живот тече, тешимо се да смо сви остали живи. У кућу из које си истеран, па и ако си је градио и у њој се родио, не враћаш се. Понос мора бити јачи од бола и туге, а оно што је прошло, прошло је, али се не заборавља. Неће и не може. Знам да ће време учинити своје, бол ће постати мања, живе ране некако зарастају... Мртве је најтеже одболовати, они се не заборављају... И, слава свим нашим невиним жртвама. Ово што смо ми преживели не може да стане ни у какву књигу, јер је толико судбина и туга да нема таквих речи којима би се описала несрећа нашег народа и испричала појединачна прича сваког од нас. А без обзира на сличности, свака је друкчија... Није заборављена и никада неће бити заборављена. Само да се више никада и ником не понови... Ако је њима сада тамо лепше без нас и ако су тиме решили све проблеме који их муче, поручујемо им да је и нама у Србији сасвим добро. Што се будућности тиче, свако ће понети свој крст, нема изузетка, закључује Боса, дугогодињи лаборанту апатинском Дому здравља, однедавно пензионерка која је, након одласка деце у иностранство, са супругом остала да живи у Свилојеву.
Пренели смо вам три приче. И друге су сличне... И ове и оне друге потврђују исто - да успомене на живот пре рата, на свом огњишту никада неће избледети, без обзира на године. Као што ни сви ожиљци неће зарасти...
Јасминка Миљуш
