ИСТРАГА ТАПКА У МЕСТУ, МАЋАН КАО ДА ЈЕ У ЗЕМЉУ ПРОПАО!
-Бар да знам где му је гроб, да запалим свећу и однесем цвеће, мислим да би ми било лакше од ове неизвесности која ме раздире већ пет година, кроз сузе започиње своју тужну исповест Апатинка Душанка Десница, рођена сестра Светозара Пањковића– Маћана (1961.) из Пригревице, коме се сваки траг изгубио 21. фебруара 2015. године.
Од тог дана, Душанка не престаје да се нада, а њен син Драган не престаје да тражи ујака.
НАДАЋУ СЕ, ДОК САМ ЖИВА...
-Било је пуно позива, опречних информација, лажних дојава, те виђен је ту, те су га приметили тамо, те неко им је личио на њега, те пронађен је леш мушкарца тамо и тамо... одмах сам се паковао и одлазио да проверим да није он... Испоставило се да су све дојаве биле лажне. Недељама и месецима смо се организовали и претраживали, од овог канала испред куће (на Кружном насипу), па до свих места која би нам пала напамет, напуштених објеката и бунара, шуме, обале Дунава, сваке барице и канала... И, ништа. Као да је у земљу пропао, он пунији човек од безмало метар и 90 висине. Не знам ни данас шта да мислим о свему. Нада ме не напушта, мада ми је јасно да нам време не иде у прилог и да вероватно није жив. Бар да смо могли да га сахранимо, да се достојно опростимо од њега... ово је најгоре што је могло да се догоди, да му ни гроб не знамо, прича Маћанов сестрић Драган.
За мајку каже да много пати и да нема срца да јој ни после оволико година убије наду да је њен брат негде, ипак, жив...
-Ми радимо, дружимо се, имамо пуно обавеза, а мама је стално у кући, сваког дана све болеснија и све теже покретна. Њој је најгоре. Она стално пребира по глави шта је и зашто могло да му се деси и склапа и најневероватнија сценарија. Али, и поред свега, још се нада. Пустио сам је, нека верује, то је држи у животу, додаје Драган.
Сви укућани потврђују да и данас, кад залаје пас у дворишту, помисле – он је. Исто и кад зачују лупање на капији, кад добију позив са непознатог броја...
-Трзамо се. Он је присутан у нашој кући свакодневно. Безброј је асоцијација, ситуација, речи, догађаја, навика... Умео је да бане у било које доба дана, да нас изненади, залупа на капији, ноћу. Чекамо га и даље, мада знамо да су шансе да је жив скоро равне нули, додаје Драганова супруга Јелена.
Душанка крши руке и присећа се срећних дана кад су сви били живи и заједно.
-Увек очекујем да ће се појавити. Ја сам га одигла, мајка је радила, он је остајао самном. Имала сам двојицу браће, ево сада више немам ни једног... Милана сам сахранила пре две деценије, имао је само 45 година и био је тешко болестан... Маћан ми остаје рак рана док сам жива и никад нећу престати ни да се надам, ни да га тражим, каже, кроз плач.
ПРОПУСТИ У ИСТРАЗИ?
Што се истраге тиче, Душанка каже да, све ове године, бар једном у десетак дана, некад и чешће, позове инспектора, који води случај нестанка њеног брата,како би сазналаима ли каквих помака у истрази.
-Кад успем да га добијем, а није увек тако, само ми кратко каже да истрага и даље траје, очајна је Душанка.
Њен син додаје да не може да се отме утиску да је, још у самом почетку истраге, нешто битно пропуштено или траљаво одрађено, а што је било веома значајно за саму истрагу и њен даљи ток.
-Јер, како друкчије објаснити да у овако малој средини, из чиста мира, нестане човек? Задње што смо сазнали је да га је такси довезао до наше куће и ту истоварио. Зашто није дошао до капије и лупао, као што је то толико пута пре радио, па и да је био најпијанији, а рекоше нам да није био пијан те ноћи? Шта је могло да се деси у тих десетак метара од пута до наше капије? Да ли је неко наишао колима, погазио га, случајно, било би неког трага. Ово је прометна улица, немогуће да нико ништа није видео. Па није толики човек могао у земљу да пропадне, да баш нигде никаквог трага нема да је уопште постојао, огорчен је Маћанов сестрић Драган.
ШТА СЕ ДОГОДИЛО ПРЕ ПЕТ ГОДИНА?
Светозар Пањковић је нестаоу суботу, 21. фебрауара 2015. године. На себи је имао жуту јакну и плаве фармерице. Мобилни телефон и пасош су му остали код куће, у Пригревици. Са тројицом другара из Пригревице дошао је, око 21 час и 30 минута у кафану „Код Слађе“ (бивша „Код Тигрића“).
–Светозар је пио мало пиво и није био пијан. Нас тројица смо се након неког времена вратили у Пригревицу, а он је остао у кафани, рекавши да ће доћи таксијем, испричао је тада Маћанов подстанар и друг Зоран Бодловић. Још је додао да му је тог дана вратио дуг од 12.000 динара и платио струју, тако да је Маћан код себе имао око 18.000 динара.
Како се није појавио у кући ни те ноћи, ни наредног дана, Бодловић је обавестио Маћановог братића Предрага, који је одмах позвао тетку Душанку, саопштивши јој оно што је чуо. Одмах су обавестили полицију, звали све болнице у околини, кренули у потрагу... Распитивали су се и у кафани у којој су га оставили, као и у још једној, „Малом рају“, где су чули да је такође био.
-Последње што се зна о њему је да је таксијем дошао до наше куће. Таксиста је рекао да је, чим је Маћан изашао из аута, он продужио даље. Шта се потом дешавало, нажалост је, до данас, остала тајна, а мојој мајци, али и целој породици, отворена, незацељена рана, до краја живота, закључује Маћанов сестрић, Драган Десница.
И поред више покушаја, из Полицијске управе Сомбор нисмо добили одговор на питања докле је стигла истрага и има ли икаквих помака како би се мистериозни нестанак нашег суграђанина, напокон, решио.
Ј.Миљуш
