Опет су покушали да ме демантују. И, опет, исти. И, опет, без аргумената. Само да би ме дискредитовали. Јер, то је њихова мисија, дискредитуј и склони новинаре, а са њима и истину.

Дакле, ако лаже коза, не лаже рог, рекао би наш народ. У прилогу текста је документ у ком пише:

-Кризни штаб за сузбијање заразне болести ЦОВИД-19, на 14. седници одржаној 8. априла 2020. године донео је

ЗАКЉУЧАК

За време трајања ванредног стања проглашеног услед појаве и ширења заразне болети ЦОВИД-19 изазване вирусом САРС-ЦоВ-2, здравствени радници, здравствени срадници и друга лица запослена у здравственим установама из Плана мреже здравствених установа, војних здравствених установа, државним органима и правним лицима основаним средствима у јавној својини за које је посебним законом предвиђено да обављају и послове здравствене делатности, као и припадници Министарства унутрашњих послова, код којих је дијагностиковано присуство заразне болести ЦОВИД-19 изазване вирусом САРС-ЦоВ-2, упућују се на лечење у Специјалну болницу за рехабилитацију „Јунаковић“ у Апатину и у Институт за рехабилитацију „Селтерс“ бања у Младеновцу, стоји у документу Кризног штаба за сузбијање заразне болести ЦОВИД-19, овереног печатом Генералног секретаријата Владе.

Дакле, за разлику од вас, непотписана господо,ја стојим иза својих речи. Именом, презименом и искуством у новинарству од 30 година. Еј, 30 година! У којима су ме многи писменији и способнији од вас покушавали ућуткати и ставити под своју контролу, по цену губитка посла. Резултат је познат свима - изгубила сам посао. Као и моје колеге, које нису пристале на уцене и понижења од стране политичара.

Имала сам, у том тренутку, кредит у швајцарским францима, месецима јела паленту, јер нам је баш нешто била укусна у то време, чистила степениште у згради у којој живим, али нисам продала слободу –говора, писања и размишљања. Зар мислите да ћу, после свега тога, са 57 година, да дозволим било ком појединцу или било којој партији, да од мене направи свог „војника“, „бота“ или шта већ? Да за било кога нешто „одрађујем“?

Да вам кажем и ово - да сам пристала, данас бих била у вашем тиму (медијских ботова), можда бих вам била и шеф и то за добру лову! Јааакооо добру!!! Али, нисам. Е, видите, ту је суштинска разлика између вас, анонимуса, скривених иза неке „редакције“ и мене, Јасминке Миљуш, новинара.

Уосталом, не чуди ме што се нисте потписали иза овог бљутавог напада. Не бих ни ја на вашем месту, било би ме стид тако нешто потписати. Исто као што то нисте и недавно, кад сте тврдили да обућарима нису подељени откази, који су, узгред речено, касније повучени, а што нисте објавили.Јер, забога, нећете сами себе демантовати!

О ТОМЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У ТЕКСТУ: „АКО ЛАЖЕ КОЗА НЕ ЛАЖЕ РОГ: ОБУЋАРИ ЈЕСУ ДОБИЛИ ОТКАЗЕ!“

Ја сам плаћена онолико колико радим. И разни медији плаћају моје текстове. И они блиски власти, и они мање блиски. Али им је свима заједничко да ми дају слободу. Да имам став, да пишем по савести. Информер, Курир и Српски Телеграф, чији сам дописник, траже искључиво црне хронике, јер их из „унутрашњости“ (а ми то јесмо) не занима ништа друго. Пробала сам да пишем и друге теме, али не пролазе. Политика тих дневних новина ме не занима. Дописник сам и Војвођанског магазина. Он тражи лепе приче из равнице, написала сам их на десетине, могли сте прочитати. Ни њихова пословна политика ме не интересује. Нове Апатинске новине су тражиле новинара-дописника. Нису ми поставили никакве услове, нити ми одређују теме. Све радим по савести и избору. Ни њихова пословна политика ме не занима.

Дакле, не лепите ми никог и никад. Ја сам, опет понављам, самостални и слободни новинар. То је иста та политика направила од мене. Затворила ми некадашњи Радио Апатин и „Глас комуне“ и оставила ме на улици. Истовремено ми дала слободу. Коју ја, сада, не бих дала ни за какве ни паре, ни статусе, ни привилегије!

Ја продајем своје текстове. И добијам за то ауторске хонораре. Они су скромни и зависе од учинка. Знају многи да се од новинарства не може обогатити (осим једног, двојице власника тајкунских медија). Продајем информације, а не образ, реч, достојанство. Мој избор је истина. Ако није потпуна, ви сте криви. Ви на власти, на функцијама, на директорским местима, ви којима је у опису посла да дајете истините информације о свом раду и потезима које повлачите – у наше име и нашим парама. Међутим, ви одбијате сваку комуникацију. Одбијате одговоре на било које моје питање, не јављате се на телефоне, нема вас у канцеларијама. Чак ме и Кризни штаб игнорише. Заправо, њихов ПР или како се већ зове онај што му је посао односи са јавношћу. Каже без трунке стида „нећу са њом да контактирам“. Па, добро. Неће он, неће оне и они, неће нико. Значи, званичну информацију ја не могу да добијем, јер они неће да ми је дају.

Е, кад нема званичних, има незваничних. Рекох већ, мали је ово град, све се зна и ништа се не може сакрити. Увек има извора. Да не поверујете колико. И то међу вама :-) ...

Тако и сад. Бања јесте закључана, за мене нема особе задуженеза односе са јавношћу, нема Кризног штаба, нема председника и заменика председника општине, нема ни тог залуталог пиарчица.

Али има докумената... Из Владе Србије. Јачих од ваших мизерних покушаја да ме дискредитујете.

Пискарајте те огласе и рекламице, а пустите да се новинарством бави онај ко уме. И има муда... (извињавам се читаоцима, у питању је израз за - карактер).

 

Јасминка Миљуш

ПС. Останимо код кућа, због себе и других.