Иза ограде, у дну баште куће породице Ерор, од пре неки дан никао је мигрантски „логор“. Полиција понекад наиђе, али их мигранти примете и побегну у шуму. Игра „мачке и миша“ траје, а Ерори живе у страху...
-Чула сам гласове и радознала да видим чије, отишла сам до дна баште. Видела сам једног мигранта да подгрева конзерву. Ретко кад ме је страх, али сада јесте. Близу су и непредвидиви, те сам забринута за нашу безбедност. Позвала сам пограничну полицију, одговорили су ми да им је патрола у Оџацима, те да зовем градску полицијску станицу. Кад смо позвали градску полицију, одговорили су нам да зовемо пограничну. Пребацивали су нас ко лоптицу, прича Светлана, која са супругом и девером живи у кући, поред које су се привремено настанили мигранти.
Додаје, да је патрола пограничне полиције стигла након неколико сати од позива. Пронашли су мигрантски камп, а у њему ћебад, картонске кутије, отпатке од хране, али не и мигранте, који су се склонили, пошто су их уочили да долазе.
-То је било јуче. И данас смо чули више гласова у шипражју иза ограде наше баште. Жаморили су цео дан. Поподне су били гласни и весели, сада, предвече нешто тиши, објашњава Светлана.
Јучерашња патрола, по њеним речима, им је обећала да ће их посетити и ноћна, као да ће и данас свратити да их обиђу. Међутим, нико није дошао, ни ноћас, ни данас.
-Исто су рекли да им не могу ништа, сем да их учтиво замоле да се врате у смештај. Они који су уредно пријављени у комесаријату за избеглице имају папир да су заведени и то им служи као лична карта. Имају право да се слободно крећу. Ако би прекршили закон ваљда би реаговала полиција, мада како видим њима и Ромима се не забрањује кршење забране кретања у време полицијског часа. Из нашег дворишта се све види, прича Светлана и сведочи о бројним кршењима забране кретања.
-Нико не контролише погранично подручје уз Дунав. Мигранти ми се шуњају око куће, маске, рукавице и најлон кесе са депоније лете на све стране по дворишту и изнад наших глава, лопови иду у крађу дрва, пецароши у колонама на пецање али и рибокрадице са мрежама, коњска запрега са четворо људи некако се провлачи поред спуштене рампе и оде ка резервату и ловишту и све то за време полицијског часа. Како се отети утиску да нас неко све вуче за нос, држећи нас закључане у кућама, коментарише, на крају, наша саговорница, закључујући, као и већина нас, да јој много тога око вируса корона, поштовања донетих мера и поступања надлежних уколико се оне крше, није јасно.
Ј.Миљуш