Није било ни 11 кад смо стигли на базене Бање Јунаковић. Недеља је, очекује се гужва, па смо (по нашим критеријумима) мало поранили, како би пронашли коју слободну лежаљку. Нисмо више у годинама за пешкир на бетону или трави...
Обиђемо чак два „круга“ око олимпијског и базена са печурком, узалуд. Завиримо и у хладовину око терапеутског, ни тамо ништа. Све заузето... Добро, окаснили смо, миримо се са последицама сопственог пропуста и бирамо мање од два зла. Једногласно – трава. Ипак, мекша је, нису наше кичме више за бетон.
Развучемо пешкире, непосредно иза пет лежаљки на којима су уредно послагани руксаци.
Након неког времена (већ је прошло 11), стиже група младих, али и девојка која наплаћује лежаљке. Уз широк осмех размени пар реченица са очигледно блиском јој екипом, узима све оне руксаке, односи их под сунцобран (службени), ова петорка шири пешкире по лежаљкама и сви задовољно одлазе негде, у гужву...
На питање да ли је то нека нова пракса резервације лежаљки, она раније насмешена, са заузетим гардом, спремно одговара да она „на то има право“, узвративши нам питањем „Зар Ви то не бисте урадили да је неко Ваш у питању?“. У наставку разговора, јасно нам је, својим ставом и дрчношћу, ставила до знања да је она овде „равноправнија“ у односу на нас, госте, те да можемо да се жалимо шефу, „ево, овом овде“. „Шеф“ је немо и незаинтересовано испратио дијалог, као и још неколико њених колегиница.
Наредних пола сата, сат, на лежаљкама су и даље стајали пешкири, девојке нису скидале поглед са мобилних телефона, а „шеф“ и даље био без реакције.
Очигледно им се може. Јер им нико није рекао да представљају једну озбиљну фирму која се озбиљно, уз остало, бави и туризмом. Која од гостију и корисника својих услуга живи. Уз остало, плаћа и њихове дневнице.
Колико ли је дневно чуваних лежаљки „за своје“? Јесу ли и те лежаљке наплаћене, као и друге? Контроле нема. Одговорности, такође. Али поделе посетилаца бање на „моје“ и „оне друге“, евидентно има.
Није та девојка крива. Крив је онај који јој није објаснио како треба (мора) да се понаша особље једног туристичког објекта. Њен однос према госту је типичан пример како не треба.
Уосталом, старо туристичко правило је да је задовољан гост најбоља реклама. И обрнуто.
Ј.Миљуш
