У нашој општини није медијски мрак. Он је био за време социјалиста и оне широке коалиције око њих. Тад је било тешко доћи до информација, али упорношћу, некако смо и успевали. Нису баш сви ћутали. Нити имали забрану да нам се јаве на улици или на телефонски позив. Успевали смо наћи саговорника, без обзира на нетрпељивост првог човека општине према новинарима тадашњег Радио Апатина и „Гласа комуне“. Шта год да нам је мислио, одговарао је на наша питања, учествовао у сучељавању странака на Округлим столовима, одговарао на (немонтирана) питања слушалаца, давао изјаве. Кад је видео да нема контролу над новинарима, угасио је радио и новине, 2009. године.
Међутим, није успео да угаси и новинарство. И кад смо остали на улици, остали смо дописници дневих новина (нас неколико) и у локалном медијском мраку смо, опет, успевали да дођемо до информација, саговорника, истина... Успевали да поставимо питања председнику општине и људима око њега, да се са њим суочимо у директном контакту, да нам одговори, ма колико то он није желео. Јер је знао да је горе не одговорити на питање, него дати било какав одговор. Јер је знао шта значи јавност. Јер је имао довољно искуства, те стално био „негде“, од политичких до скупова голубара и ситних животиња... Јер се није крио, већ излазио међу људе. Јер је знао да једино тако може имати све карике у рукама за останак на васти и слагао их по својој мери.
И онда је промењена власт. Мени блиски људи знају да сам се томе обрадовала, верујући да је са крајем социјалиста (и осталих) дошао крај и медијском мраку. Оставила сам новима простора да се снађу, поставе на места, поређају приоритете и почну да раде. Да сарађујемо, онако како треба. Ми питамо, ви одговарате. Ми контролишемо, ви оправдавате. Ми кажемо, ви чујете. Нажалост, прошле су године, а само њега нема. Остало чак није ни исто. Горе је (не могу да верујем да ово пишем, јер сам мислила да гори не постоје).
Илустрације ради, председници општине сам упутила писмени Захтев за интервју 11. септембра прошле године. Одговор још чекам...
Онај медијски мрак од пре, сад је још мрачнији. Још црњи. Ови су отишли корак даље од претходних. Закључали се у своје кабинете, плаћају (нашим парама) приватно обезбеђење да их чува (од кога?), нема их у јавности, после толико година народ их и даље не познаје, јер беже од њега. До њих се не може, не одговарају на питања, мејлове, телефонске позиве, за све ове године ни једном нису положили рачун за свој рад и ставили се пред суд јавности. Разговарали. Са суграђанима, комшијама, обичним светом...
Огласе се, понекад, на друштвеним мрежама. На општинском сајту објаве шта желе, али не и оно што ми желимо (и имамо права) да знамо. Ако ни због чега другог, оно због тога што смо их ми изабрали (како год да је било) и што их ми плаћамо. Осим тога, заборављају и основно, да велика овлашћења носе и велику одговорност, као и да ће дан полагања рачуна, неминовно, доћи.
Ј.Миљуш
