Кад оде музичар, као да однесе и део нашег живота, све оне кафане у којима смо се сретали, у којима смо заједно певали, патили, смејали се... живели. Кад су нам била отворена сва врата будућности, а ми желели све и сад...

Кад музичар оде он понесе и песме које смо волели, у којима смо налазили и наше животе....

„Кад се јутром пробудиш
а мене нема крај тебе
молим те плачи, јер ако венеш
нек' те суза залије...“

Нисмо морали добро да познајемо Станка Инђића да бисмо, његовим одласком, добили тај осећај. Довољно је било да смо се сретали у оним добрим временима, у оним нашим кафанама, када је живот био сасвим другачији од овог, кад смо га живели, истински... Када се патило, волело, плакало и певало – пуна срца.

Са њим. Нашим певачом. А трајало је...

Давно је било када је певушио, забављајући колеге на послу... Давно је и схватио да је, ипак, само музика тај пут којим жели да иде.

И, отиснуо се. Са „Пергаментом“, 1986. године.

„Зато и кренух. Напред, иза, горе, доле – потпуно је свеједно, сви путеви воде у повратак“.

„Пергамент“ је окупио музичаре са разних страна (Сомбор, Нови Сад, Суботица, Апатин) не зато што није било добрих музичара у једном од тих места, већ зато што су били спремни „за повратак“. Станко је био вокал. До 1988. године.

Даље је кренуо сам. Одржао је бројне концерте са групама “Голд” и “Блиц”. За Сити рекордс је снимио цд са неколико композиција, од којих су се издвојиле “Није она једина” и “Ја сам лош”. Наступао је свуда, по целој старој Југи, Европи...

“Ја много лутам
и много пијем
ја ништа друго боље не знам,
јер ја сам лош, то не кријем”

Након трансплантације јетре, пре десетак година, наставио је истим животом. Уз песму, добру екипу, кафану... Без страха. Од данас, сутра, смрти...

Збогом, певачу и пријатељу. До неке следеће, небеске кафане...

Ј.М.