Када је, пре шест деценија уписао железничку школу, деда Момир Попић није ни слутио да ће посао отправника возова постати не само његово, већ и занимање чак две генерације његових наследника – сина Перице и унуке Милице. Са ове временске дистанце каже да га то сада и не чуди, јер су и син, а потом и унука, овде где данас раде, на железничкој станици у Пригревици, буквално од рођења.
-Ја сам хтео да будем учитељ, али сам стицајем околности погодио у железничку школу у Београд и постао отправник возова. У Пригревици сам провео скоро цео радни век, од 1971. године. И , нисам се покајао. Радећи сам заволео овај позив и опет бих га изабрао, да крећем изнова. Поносан сам што је то избор и мог сина, а још више што је породичну традицију наставила и унука, задовољан је најстарији железничар у породици.
Сећа се да је Перица, још као дечак, играјући се на станици, стално говорио да ће „бити отправник возова или неће ићи у школу“.
-То се некако подразумевало да постане, јер је то силно желео. Међутим , Милица ме је изненадила, јер нисам примећивао љубав према овом позиву, а и кад ми је рекла шта жели нисам јој баш поверовао, искрен је и веома поносан на унуку, деда Момо.
У време најстаријег Попића пригревачка железничка станица је имала 22 радника. Данас их је само петоро. И возова је мање. Од 2002. шеф станице је чика Момин син, Перица.
-На железници радим три деценије. Још као дечак сам знао шта желим да будем и ту је све било јасно и пре него сам кренуо у школу. На овој станици сам одрастао, она је значајан део мог живота и тако ће остати док сам жив. Оно на шта сам посебно поносан, када је Милица у питању, је чињеница да јој никада нисам сугерисао избор позива. Ово је била њена жеља и њен избор, пуног срца прича тата Перица.
Иако нема пуно жена отправника возова, Милица никада није имала проблем са тим. И она је, попут оца, од малих ногу знала шта жели.
-Многи су се чудили мом избору, али мени је то било потпуно у реду. Пошто у Суботици није било тог смера, уписала сам саобраћајну школу у Сомбору, смер друмског саобраћаја, по чијем завршетку сам ванредно положила разлику испита и дошла до дипломе отправника возова. Сада сам приправник, али и студент прве године Високе железничке школе у Београду, смер железнички саобраћај, уз осмех каже Милица.
Свесна је, каже, да ће по завршетку факултета прећи на неко друго радно место, али и тога да ће јој отпремање возова и железничка станица недостајати.
-Баба и деда живе у кући поред пруге, наша кућа је такође веома близу, ја сам цео живот ту, око пруге и железничке станице, те је било природно да одаберем овај позив, додаје Милица, док излази на перон да дочека воз, који је управо пристизао.
"ПОПИЋЕВО"
-Син и ја имамо преко пола века рада на овој станици. Некад, у шали, кажем да би поред назива места Пригревица, могло да се дода и - Попићево, кроз осмех примећује чика Момо.
Ј.Миљуш
