Културно добро, зграда старог погона фабрике чарапа у Апатину, подигнута 1903. године, последњу деценију заблистала је новим сјајем. Сву лепоту и могућности оронуле, старе чарапаре препознала је власница компаније “Веро”, Љиљана Прентић, која је управо у тај простор преселила своју фирму, уредила га и креирала амбијент по сопственој мери и укусу, а судећи по свему виђеном, није га недостајало.
Иза капије фирме све је у савршеном складу. Модеран производни погон, уредна трпезарија, ходници – са бројним музејским и изложбеним експонатима, сликама, старим предметима, уређено двориште препуно зеленила са рестаурираним видиковцем и фабричким димњаком, те клупама за одмор у хладовини дрвећа...
Управо у том, прелепом дворишту, јуче је, у присуству гостију, пословних партнера, пријатеља и радника, свечано обележен значајан јубилеј, 25 година постојања фирме.
Поздрављајући присутне, власница фирме се присетила почетака.
-Случајним сплетом околности, „Веро“ је основан 1. маја 1997. године, као самостална занатска радња. Наш простор тада је био магацин ресторана друштвене исхране. Препуштам да сами замислите како је то могло да изгледа. Већ након шест месеци пословања тада нове фирме неизвесне будућности, схватила сам да морам да нађем још један посао како бих је издржавала, јер купци нису сматрали да треба на време да плаћају, навела је Љиљана Прентић.
Након три године стрпљивог улагања и истрајности „Веро“ је имао 50 запослених и преселио се у простор једне пекаре. Убрзо, број запослених се повећао на 100 и уследило је још једно пресељење, овај пут у просторије „Дунава“. ДОО постаје 2006. године и придружује јој се фирма у Сремској Митровици. Од тада „Веро“ покрива два округа, односно више од пола Војводине!
-А онда, 2010. године, наступа светска економска криза током које сав пословни свет подиже додатни опрез према пословању, али не и ми. На опште згражавање света који страхује због кризе, ми баш тада купујемо стару, оронулу и никоме интересантну чарапару и селимо се у њу. Заједничким снагама свих запослених, сами је уређујемо и рестаурирамо. Број запослених расте тада на 200, а 2016. купујемо и рестаурирамо и погон у Сремској Митровици, додала је Прентићева.
Са поносом је истакла и да су све постигли самостално, без икакве помоћи државе или задуживања код банака.
-Нама није требала ничија помоћ, јер смо имали посвећеност, истрајност и веру у то да треба радити и када не мораш, јер једино тако можеш бити спреман за шансу када се појави. Ни једну своју победу нисмо претерано славили, али смо, попут врхунских спортиста, сваки пораз детаљно анализирали и сутрадан настављали као да се ништа није десило. И када нам се није радило, радили смо, а свака криза за нас је била подстицај за борбу, за напредак, нагласила је власница фирме и додала да се никад нису предали, руководећи се речима великог Ајнштајна: „ко се преда, огреши се о себе“.
-У нашој околини и не знају за нас, покушали су и да нас затворе. Али зато нас врло добро познају у Пради, Шанелу, Гучију, Фендију, Џими Чуу, Версаћију... И то је сасвим у реду. Ми ионако гледамо своја посла, што и другима саветујемо, поручила је власница фирме „Веро“ и закључила да је 25 година постојања и успешног пословања добар повод за славље, али и да се, већ од понедељка, враћају уобичајеној радној атмосфери.
У част великог јубилеја, у цветној башти компаније „Веро“ приређен је и „Сребрни концерт“ на ком су наступили Трио харфи (Љиљана Несторовска, Ивана Пејоска и Милена Станишић) и Академски хор Collegium Musicum, под диригентском палицом Драгане Јовановић.
Након концерта, дружење је настављено уз тамбурашки оркестар “Ђувегије” из Сомбора.
Ј.Миљуш
