Данас се навршило 22 године од масовног протеста који је петог октобра 2000. године одржан у Београду, у организацији Демократске опозиције Србије (ДОС-а), са циљем да се Слободан Милошевић склони са власти након што је 24. септембра изгубио на изборима.
Петооктобарски протест у центру Београда је организован пошто је Изборна комисија оспорила победу кандидата ДОС-а, Војислава Коштунице, на изборима за председника СРЈ, одржаним 24. септембра 2000. године.
ДОС је затражио да Милошевић призна изборну вољу грађана, да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум РТС-а поднесу оставке, да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.
Милошевић је 6. октобра признао изборни пораз, а Коштуница је 7. октобра положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине и постао председник СРЈ. Током протеста повређено је 65 људи.
Промене су се, након пуно година, догодиле и у Апатину, који је међу становништвом, али и у околини поспрдно називан и “Стаљинград”. Демократија је, мислили смо, коначно дошла и код нас. Стару поставу заменили су млади, амбициозни и предузимљиви људи. Већина грађана се понадала да је на бившу власт дефинитивно стављена тачка и да ће, коначно, да “процвета” и овој нашој малој варошици.
Нажалост, није дуго потрајало. Ем су почеле чарке унутар победничке коалиције, сарадња и циљеви били све различитији, а сујете израженије, ем је почела масовна продаја и приватизација фирми по целој Србији, па тако и код нас, ем су многи стари “кадрови” обукли “победничку униформу” и тако спасили и сопствена и радна места својих ближњих, ем се није озбиљно и до краја “очистио” сав талог затечен у бројним службама, установама и јавним предузећима, ем су и “нови” почели по старом систему запошљавати своје подобне, ем је незапослених бивало све више и више, ем нам, генерално, тај 6. октобар и најављиван бољитак никако није стизао...
Све ово је резултирало губитком наредних избора, након четири године. Грађани су вратили оне бивше, део нових се опет “пресвукао” и опет остао у власти, уследили су бројни погрешни потези повлачени чисто ради освете и опет се, по ко зна који пут, догодило да је “сјашио Курта, а узјахао Мурта”. Партијска подобност, строго контролисана запошљавања, доношење одлука, размишљања, потези... све је било под контролом једног човека. Он се буквално питао за све – од пријема спремачице у школи, делења новца клубовима, висини плата у јавним предузећима, упутима на лечење, до тога да је редовно био и обавештаван о томе “ко му и шта мисли”. Сви смо били таоци једног човека.
И онда се догодио 23. мај 2016. године. “Мајски преврат”, рекоше неки. Истим, заправо још бруталнијим и безобзирнијим методама, догодила се још једна промена власти. Онај, чији смо били таоци, је свргнут. Дискутабилно је да ли би исти епилог био и да се није догодила она чувена “отмица” (за коју је отети тврдио да није био отет), те “пријатељско убеђивање” у редовима још једне партије... па се навукла већина. У наставку све је било исто – ишчлањења из поражених, приступање победницима, функције, радна места, смене директора, управних одбора, постављање подобних, аутобуси, сендвичи, увреде, ботови, по који шамар под окриљем мрака... и уперен прст у оне који “нису наши”.
Неки кажу, данас је горе него икад пре. Неки, опет, тврде да данас није добро, али да им је раније било још горе. Неки су задовољни. Јер су тамо где, реално, по својој образованости, способности или умећу никада не би могли да буду. И њима је добро. Само да потраје. Зато се данима пред изборе не спава, комбинује, пребројава, позива, моли, прети, уцењује и купује. Како би живели благостање наредне четири године.
Једини наук који смо могли извући за ове 22 године је да “врана врани очи не копа”. Односно да је свакој власти до сада шести октобар био – нерадни дан.
Ј.Миљуш
