ОД НАС ЗАВИСИ ДА ЛИ ЋЕ СЕ СНОВИ О СЛОБОДИ ПРЕСЕЛИТИ СА ФАКУЛТЕТА У ИНСТИТУЦИЈЕ ДРЖАВЕ И СТВАРНОСТ СВИХ ГРАЂАНА

 

Апатинка Дијана Кнежевић (36) новинарка и копирајтерка, осим осталог, пише и за интернационалну агенцију Прессенза, која активно промовише сарадњу са другим медијима, агенцијама и групама свих врста и која се залаже се за активно и освешћено новинарство које има за циљ решавање криза и друштвених конфликата у свим деловима света. Тема су јој студентски протести у Србији, о којима инострана јавност мало зна, а њен једини мотив је да се о њима више говори и ван граница наше земље

Њен најновији текст, у коме се осврнула на стање од после 15. марта и питање “шта даље”, објављен у прес агенцији Прессенза, преносимо у целости.   

 

ДУГ ПУТ КА ПРОМЕНИ: ПРОТЕСТИ У СРБИЈИ ИЗМЕЂУ НАДЕ И УМОРА

Након великог скупа који се догодио 15. марта, на једној страни катарзе, на другој разочарања, протести широм Србије наставили су да се одржавају у релативно сличном обиму. 

Великих студентских акција је било мање, осим вожње групе студената бициклом од Новог Сада до Стразбура који је половина грађана сматрала херојским чином док га они који желе радикализацију протеста карактеришу као карневалску акцију. Ипак, какви год да су сентименти грађана окупљених око студентских захтева, истраживање јавног мњења показује да више од 60% њих ове протесте подржава.

Под окриљем те подршке рађају се и очекивања у смеру политичке артикулације, иако је тешко рећи шта би то тачно на овој тачки значило. До извесног замора је свакако дошло, али то не значи нужно ништа лоше, већ само додатно истиче питање које се последњих недеља све чешће чује: Шта даље? 

Нова “Влада освете”

Формирана је нова Влада на челу с проф. др Ђуром Мацутом, наводно нестраначком фигуром с јасним режимским залеђем. Посебну контроверзу изазвало је именовање професора Дејана Вука Станковића за министра просвете – јавности познатог аналитичара са прорежимских медија, опутуженог за сексуално узнемиравање од стране неколико студенкиња.

Нова конституција Владе не улива наду да ће друштвено-политичка збивања кренути у бољем смеру. Сасвим напротив. Делује да је Влада управо и састављена са циљем да се побуна угуши.

Напади на академску заједницу кулминирали су позивањем ректора Универзитета у Београду, Владана Ђокића, на разговор у полицију због наводне злоупотребе службеног положаја. Тужбу је поднела група Студената који желе да уче о којој је било речи у претходном тексту. Ректор је имао и састанак са новим председником Владе али је, по његовим речима, већ током првог састанка било јасно да не постоји политичка воља да се учине нужни кораци који воде ка разрешењу кризе. 

Па онда, како ова шестомесечна (или тринаестогодишња?) ситуација уопште може да се реши? 

Појачавање притисака и блокада РТС-а

Поједини аналитичари тврде да је генерални штрајк једини пут ка разрешењу кризе, али и то тек у комбинацији са слободним медијима. 

У том контексту, “враћање” РТС-а грађанима неопходан је корак у освајању права и слобода. Управо тако је и дошло до студентске блокаде зграде РТС-а 14. априла која је трајала пуних 14 дана, уз захтев да се распише конкурс за одабир чланова Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) који нису изабрани упркос законским роковима. 

Иако јавни сервис, РТС је већ дуго је главни ослонац режимске пропаганде: 

-Ниједан режим у модерној историји Србије се није оволико ослањао на стварање слике која нема везе с реалношћу, наводи професор социологије Далибор Петровић додајући како режим зна да ће, ако изгуби битку значења наратива, изгубити и све остале и зато сада прибегава лошим имитацијама студентских акција. 

Управо зато ослобађање јавног сервиса јесте кључан корак како би се једног дана избори, који се пре или касније свакако морају одржати, могли назвати легитимнима. 

Могућности за излазак из кризе: “Ово је последњи воз за промену”

Док власт организује контрамитинге, контра студенте, контра шетаче, изналази контра професоре, шири контра пропаганду на својим контра медијима, студенти не одустају од својих почетних захтева и настављају са блокадом, потпуно спремни да изгубе академску годину. 

Међутим, намеће се дилема да ли се тренутним статусом qуо губи много више од године? Може ли тренутна ситуација уједно и да угрози сам студентски покрет и доведе до замора? Да ли је време за генерални штајк, прелазну, експретску владу? Време за изборе? 

Генерални страјк и прелазна Влада

Премда је два пута покушан уз недовољан одзив, студенти сматрају да би генерални штрајк био најефикаснији механизам за озбиљан притисак. Један од учесника вожње до Стразбура, Виктор Ђорђиоски, подсећа да студенти не желе само подршку већ и ангажман осталих грађана:

-Некад имамо осећај да људи кажу “океј, биће протест, доћи ћу на протест као на вашар”. Нешто ћу да урадим, ја подржавам студенте, ја се дивим њиховој борби и то је то. Онда ћу ја да се вратим у своју зону комфора, а студенти ће да се боре за мене. Мислим да је сад дошло време да то стане. Хајде да на националном нивоу устанемо и урадимо праву ствар после деценија и деценија грешака.

Али, идеја о генералном штрајку чини се тешко изводљивом и због тога што трећина чланова свих синдиката има пртијску књижицу СНС-а. Слично је и са опцијом прелазне владе сачињене од експерата за коју власт, као неопходан чинилац у овом процесу, не показује спремност. 

Расписивање ванредних избора

Расписивање вандредних избора за сада делује као највероватнији корак, мада постоје бројни проблеми са бирачким списковима, манипулацијом и куповином гласова. Ипак, студенти Факултета техничких наука 25. априла изгласали су захтев за расписивање ванредних парламентарних избора уз одлуку да управо студенти у блокади саставе листу за потенцијалне изборе. Такође се предлаже и формирање Друштвеног фронта „као широке мреже друштвених група које су стале у подршку студентима, студентским захтевима и борби против системске корупције.”

Судећи по реакцијама власти, ово делује као претећа могућност, а несумњиво је да ће и уз појачане контроле, бити покушаја да се манипулише гласовима на различите начине. 

Још један проблем на овом путу могло би бити удаљавање студената од политичких странака. Добар део њих сматра да чланови неке будуће владе или листе коју би подржали не би смели имати страначку прошлост што је идеја која, иако исправна, у политичкој реалности делује помало утопистички. 

С тим у вези, писац и активиста Владимир Арсенијевић објашњава како без сарадње са политичким актерима промене неће бити могуће: 

-Свиђало се то нама или не, то једино могу бити политичке партије које би унутар институција морале да каналишу енергију коју су успели да покрену студенти и на коју су се касније надовезали разни други друштвени слојеви. Без тога, никакве промене нема. Изузев строго револуционарне за коју, рекао бих, и даље нико није спреман, поручује Арсенијевић.

Плуралирзам мишљења и јачање деснице унутар побуњених група

У процесу налажења најбољег решења за излазак из кризе, унутар самих побуњених група све чешће се примећују идеолошке тензије. Наиме, иако су захтеви студентских протеста формално неидеолошки, последњих месеци све више у први план излазе разлике у вредносним ставовима. 

У том контексту, Арсенијевић упозорава да су, док су протести стагнирали, екстремно десничарске групе искористиле паузу, инфилтрирајући се у скупове под заставом јединства.

-Ту су сада све врсте хиперправославних, четничких обележја, империјалистичких територијалних чежњи, пароле о повратку Косова, потом руске заставе и симболи, а истовремено неизговорена, али снажна цензура неких других симбола и обележја. 

Рачуна се, рекло би се, на толеранцију и разумевање левице:

-Поприличан број грађана сматра да је то жртва коју ваља платити јер, наводно, ништа није горе од власти Александра Вучића, па ни тај ревизионистички синкретизам и сан о некаквом рају наше коначне саборности у ком ће сви Срби након Вучића живети заједно у националној срећи и весељу до краја света.

Остаје, пак, неизвесно како ће на тај начин подељени грађани у сценарију за “дан после” наћи заједнички језик? Може ли плурализам мишљења у оквиру једног покрета опстати без јасног вредносног оквира? Или је време да се поставе јасне границе између оних који се залажу за демократске промене и оних који желе само препаковани ауторитаризам?

Куда даље? - Између снова о слободи и стварности

-Шта год ко мислио, сваки народ има државу какву заслужује. Не можемо само да причамо да нема смисла ово што нам власт ради, већ свако од нас мора себи да каже – ја не пристајем на то, истиче Миодраг Зец, професор економије у пензији, наглашавајући да коначни исход зависи од сваког од нас. 

Без обзира на то у ком смеру ће се даље кренути, јасно је да решење није на дохват руке. Оно захтева свакодневно, упорно и доследно одлучивање да се на неправду не пристаје. У том светлу, студентски протест није тек борба за краткорочне циљеве, већ облик грађења другачије политичке културе. 

Дипломирана филолошкиња Исидора Церић указује да је управо у хоризонталној организованости, истрајности и одсуству тежње за готовим решењима снага студентског покрета. Њихова стрпљивост није слабост, већ свесна одлука да не учествују у механизмима који су до сада изневерили очекивања грађана: 

-У друштву у којем се свака политичка снага мери бројкама, дометом, интензитетом и тренутним резултатом, овакав отпор делује непродуктивно. Али можда је то његова права вредност, да одбије да игра игру продуктивности.

Иако је пут пред њима (и свима нама) неизвестан, могуће је да се прави одговор ни не крије у питањима „када?“ и „како?“, већ у свакодневном „да ли пристајем?“ Јер од тог одговора зависи хоће ли се снови о слободи једног дана преселити из студентских амфитеатара у институције државе и стварност свих грађана. А до тада, једино на шта можемо да се ослонимо јесте радикално неодустајање.

Ауторка: Дијана Кнежевић

Фотографије: Гаврило Андрић, Лав Бока, Стефан