Мада припадају ширем центру града, станари зграде у Загребачкој улици и околних кућа, као да живе на салашу. И тако већ две деценије, од када је зграда изграђена. Истина, имају тротоар за пешаке, али асфалтни пут – никако.

-Као да је у питању капитална инвестиција, а заправо се ради о можда неких максимално педесетак метара. Приликом сваке кише створе се огромне баре, које су сваке године све дубље и шире. Писали смо општини, молили да нам се уради пут, дописе је слао и управник наше зграде, али све је џабе. Нико нам и никад није одговорио. До првог контејнера требају нам гумене чизме, а кад дуже закиши блато је до колена, по колима, па као да идемо са њиве, а не из града, јадају се станари.

Кад су усељавали, додају, имали су обећање да ће добити пут, као и све друге новоизграђене зграде. Но, већ две деценије за њих и дата обећања нико не мари. 

-Плаћали смо до сада све самодоприносе, изградњу и асфалтирање других улица, крпљење, поправке, реконструкције, а ми никако да дођемо на ред. Обилазе нас у широком луку, изузев пред изборе... Тада им ни блато не смета да нас пронађу, разочарани су житељи Загребачке улице.

Ј.М.