Топла, питома летња ноћ, једна од оних у којој можеш без покривача спавати под ведрим небом. 

Главна у Апатину већ сатима затворена за саобраћај како би служила као корзо. 

Ноћас, уместо заљубљених који шетају руку под руку и веселе дечје граје док са сладоледом и кокицама трчкарају по цести, застрасујуће необичан звук непрегледне колоне трактора.

За воланима од седих старина до голобрадих дечака. 

У приколицама измучени, неми људи угаслих очију, скорених суза на образима. 

Телефон, онај са жицом и округлим бројчаником немамо. Мобилни се још увек ни у научно-фантастичним филмовима не појављује.

Укључујем радио. Јасминка Миљуш гласом у коме професионално прикрива ужас, страх, стрепњу за њене најмилије за које се нада да су безбедно стигли у тој колони извештава да су прихватни центри у спортској хали и централном дечијем вртићу, за мајке са децом.

У том вртићу ради мама.

Ћутке скида спаваћицу и облачи се. 

Пресвлачим се и ја. 

Узимам велику кесу, пакујем два јастучета, меду спремљеног за рођендански поклон. Неотворени шампон, туш купку, два сапуна, некоришћене пешкире. Пакет хигијеских уложака.

Куд баш сад да будем на дијети, немам ни чоколадну бананицу, ни кесицу смокија...

Бабеков џем! Крећем ка фрижидеру. 

"Не треба. Пун је магацин у вртићу. Идеш и ти?"

"Наравно"

"Знаш, биће страшно"

"Знам. Њима је још страшније."

Ћутке пролазимо пречицом кроз зграде до споредног улаза. Пробијамо се кроз море познатих и непознатих лица. 

И једни и други немо очима траже неког свог.

Ово је град у коме је 90% људи потекло из места назначеног на таблицама...

Понеки пригушени јецај након одричног климања главом.

Ређе и узвик среће, затомљен на пола.

Непримерено је чак и да се својој мајци обрадујеш, док комшијска безгласно плаче.

У вртићу опсадно стање. Спуштају се креветићи, импровизују кревети на струњачама у фискултурној сали, износе столице на двориште.

Питома, летња ноћ, једна од оних у којој без покривача можеш спавати под ведрим небом. Срећом, ако се на ту реч сме ноћас и помислити. 

И ако ико може склопити очи. 

Мама износи постељину из магацина, пешкире, укључује веш машину. Неко доноси пелене. У њеној вешерници ће паковати помоћ. Ту сам вишак, склањам се да не сметам. 

Улазим у кухињу, тета Дуја и тета Марица секу хлеб. 

Много хлеба. 

Мислим да никада нисам видела толико хлеба у тој кухињи по којој скакућем од како знам за себе.

Кренем да им назовем "добро вече", па се угризем за језик. 

Црно добро. 

Приђем и ћутке пољубим обе.

Очима отпоздрављају. 

"Шта могу да помогнем?"

"Можеш ли износити тацне и бокале?"

Преводим питање из изреченог у неизречено.

Можеш ли прогутати сузе, протиснути неку топлу реч, помиловати мусавог уплаканог чупавца, загрлити трудницу, без питања утешити вршњакињу са бебом чија се бенкица једина шарени у њеном наручју у црнини кад јој време није?

"Где стоје?"

Морам. 

Да ли могу, о томе ћу мислити сутра.

Прекосутра.

Једном кад све ово прође.

Најбоље никад, ако се икада може заборавити ова ужасна ноћ којој нема краја.

"Ћеро, хвала, Бог ти добро дао".

Немојте, бако, немојте, кумим вас богом, тим истим којем се за мене молите а вама је све у животу узео, све осим те уплашене мрвице која нешто шапуће бебећим језиком мом меди, и још увек не зна зашто баба носи црну мараму.

Немојте се захваљивати што смо још увек људи.

"Нађе ли ти дијете своје?"

Нису, бако, моји са вашег краја. Моји су у Босни, Борову и овде у Војводини.

"У здрављу се сви састали на неком сретнијем мјесту. А дотлен, биће да смо ми сад твоји. Ни наши нису одовуд ал Миле узо и нас на свој трактор. По њих дошли њи'ови а ми вама на грбачу"

Љубим јој смрежурану руку. Сузама је умивам.

"Доћи ће и по вас ваши, мајко. Каква грбача, своји смо."

"А оће једном, па на онај свијет. Кад онај озго рече да је вријеме. Дотлен, како издурамо."

Прилазе активисти, бака каже да се зове Мара, презиме не чујем. Нека плавоока локница побегла мајци и прилепила ми се уз ногу, дозива ме на сав глас

"Кекаааа".

"Личиш јој на тетку".

"Бићу и ја неком некад тетка, ваљда ће бити овако лепа као она."

Љубим јој обрашчиће и враћам мами у загрљај.

"Треба ли вам шта?"

"Ех."

Тужан осмех, и дубоки уздах.

Џабе питам, глупо и непромишљено.

То што њој треба ја јој пружити не могу.

Онај који може, и којег дозивају, ноћас има преча посла. 

Жмури и ћути на овај јад. 

Они му се моле, а ја бих га клела, а не смем, да ми клетве не падну преко њихових молитви. То им је једино преостало.

Грлимо се ћутке.

 

Излазим. 

Ускоро ће и сванути.

Људи на улазу проверавају спискове, улазе, излазе, доводе, одводе.

Доносе храну, одећу, оно што им је прво пало под руку. Шта год донели, неће бити вишак, ови су људи све своје оставили негде где, ако се икада врате, чекају само успомене и гробови, стари и нови. 

Неко се сетио да донесе кафу.

Мирише по дворишту вртића кафа у пластичним шољицама, као на парастосу.

Улазим у кухињу, мешају се мириси кафе, чаја и топлог, свезег хлеба, тек пристиглог.

Поново се секу хлебна брда у сред Војводине.

Мажемо тај хлеб, хљеб, крув, ста год био, маргарином са чије кутије нам се бездушно руга назив "Радост".

Стиже и камион Црвеног крста, делимо неке кутије и кесе женицама које седе уз своје малишане који коначно мирно спавају на креветићима по собама.

У сали више нема бака Маре и мрвице са медом. 

Кажу ми, била Милетова сестра, одвела и њих.

Не знам ни Милета, ни сестру, али у себи захваљујем и бака Марином Богу и њима што су Људи, што је по бака Мару и "све њено на свијету" ипак дошао неко "њи'ов".

За овај свет и за овог живота, какав год био.

Издураће бака Мара због мрвице бабине.

 

Валентина Вереш