Три деценије. Они и даље славе, нас и даље боли. Они ликују, ми се, у недостатку овоземаљске, тешимо Божијом правдом која ће, кад тад стићи – све. Они величају, ми не, јер је све што нам се догађало истина, нека и суровија од оног што је изашло у јавност. Нешто толико боли да је остало закопано у дну душа...
Са најосновнијим за преживљавање кренули су оног 4. августа... Нејач, старчад и жене. Мушки су негде, у брдима, на положајима. Нико о ником ништа не зна. Овима је речено само да иду, онима, у брдима, да су њихови од куће – кренули... Збуњени сви. И остављени од свих.
Дуге, тужне колоне сливале су се у једну, са стотинама хиљада душа ка Србији... Неки никад нису стигли. Гробови су копани поред цесте и настављало се. Неки су, као да и ово није било довољно, убијани бомбама из авиона. Неки су и стигли. Граница, па куд су их већ усмеравали, по Србији. Колективни смештаји, народне кухиње, избегличке легитимације...
САЊА: СЕСТРА И ЈА УЧИМО ДЕЦУ ГДЕ СУ ИМ КОРЕНИ И КО СУ ИМ ПРЕЦИ
-Прође 30 година, али слике из колоне не бледе. Сећам се, као да јуче беше, пред кућним прагом бака, мама, сестра од 6 месеци и ја гледамо у небо, бројимо авионе да брже време прође и молимо Бога да ико од наших мушких дође. Сви су на ратишту. Стиже отац, завијене ноге. Каже да морамо да кренемо. Желим понети играчке, рече ми да ћемо се вратити, да ме оне чекају... Како тада, тако и данас, прича Сања и додаје да је и данас боли сећање на те дане, али и да је захвална Богу што су, након вишедневног пута у колони и на пакленим врућинама извукли живе главе.
-Започели смо живот од нуле. Борба, непреспаване ноћи, питања шта би било да смо остали на свом огњишту, колико би нам било лакше... Али вредне руке и чист образ наших родитеља створише нам нормалан и леп живот, пун љубави, због чега смо им захвални и поносни на њих, наглашава ова млада жена.
Она и сестра, каже, имају шесторо деце. И, поносно наглашава, свако од њих има изражен крајишки ген.
-Да све буде још занимљивије обе смо своју срећу пронашле са два љута Крајишника, такође децом из колоне. Деца расту и учимо их где су им корени и ко су им преци. Радо одлазимо у родни крај, па обиђемо дедовину како у Лици, тако и на Кордуну и Банији. Иначе, омиљена песма наше деце, коју већ певуши и најмлађи члан породице, Вељко (3), је “Орас”, посебно онај део ”Нек’ тамо листа, нек’ мене чека, нек’ шири гране своје, једног ћу дана поново доћи кући у село своје”, исприча нам Сања, једна од много деце из колоне.
МИЛОРАД: НЕЋЕ РЈЕЧИ ИЗ МЕНЕ...
Старијим је теже. Они, ових дана сећања, углавном ћуте. И пале свеће...
-Од јуче сам нујан, запалио сам свјеће на гробљу, ође и у Сомбору... Данас се затворио у кућу, неће рјечи из мене. Све ово гледам на тв-у... туга народа и промоција политичара. Препуштени смо сами себи, па како се ко снађе. Памтим... пробам мало писати, али не иде. Туга и немоћ. Жало ми нашег народа, кратко рече Милорад.
Никола, каже, не воли да гледа ни на тв-у емисије у којима се помиње њему најболнија тема...
-Немам снаге ни за шта. Ни присјећати се, ни осјећати, а ни гледати овај пренос... болно је то ових дана, то се не заборавља. Једино добро је што сам преживио, а био сам им на нишану. Да сам остао на Љубову, никад ме нико не би нашао, кратко нам одговори на питање како се осећа после три деценије.
РАДМИЛА: АВИОНИ СУ ТОЛИКО НИСКО ЛЕТЕЛИ НАД КОЛОНОМ ДА СМО ИХ МОГЛИ РУКОМ ДОХВАТИТИ!
Радмила је била дете, те ’95-е. Ипак се сећа, до детаља...
-Петак, 4. август, 5:35 ч, умјесто аларма, буди нас звиждук граната. Чује се узбуна за почетак опасности. Јауци, шапат, плач. Свако брине за неког свог ко није поред њега. Камион тамно зелене боје иде и сакупља мушкарце, све старије од 18 година. Струје нема, телефонске мреже су прекинуте. Појављују се неки људи на тракторима, колима и коњима... чује се само “Крајина пада”, морамо бјежати. Узбуна за престанак опасности, ми се играмо на улици, гледамо те људе, сипамо им воде и дајемо хране и питамо их да ли знају гдје преко Удбине иду... кажу до Лапца... на тракторским приколицама смо видјели новорођенчад и немоћне људе... дјечаци од 10 година и жене су возили тракторе, присећа се Радмила.
Касније се, каже, пронео глас да и они морају до Лапца, да ће тамо остати дан, два, док не прође офанзива, да понесу само нешто за пресвлачење...
-Идемо до Лапца, око 22 ч. Тамо затјечемо хиљаде људи. Кажу “Крајина је пала”, морате за Србију. Јауци, кукање... Неизвјесност, гдје ћемо. Идемо преко Босне... мало пјешке, мало трактором, мало аутом... само жене и дјецу пуштају даље... Долазимо до Петровачке цесте, гужва, слиле се колоне са три стране... Далмација, Лика, Кордун и Банија... Ту је застој. Креће бомбардовање. Авиони су толико ниско летјели да смо их руком могли дохватити, сећа се наша саговрница.
Иду вјести да је пуно Лапчана погинуло, каже.
-Хитна не може проћи од гужве... Идемо даље... кажу, морате на Рачу, ту нас распоређују на Бачку, Банат, Срем, Шумадија, Косово... Ми идемо за Апатин, код родбине. Они нам траже смјестај за трајно, јер је Крајина пала, а ми тога и даље нисмо свјесни. Хоћемо својој кући, наставља она.
У Апатину се организује Црвени крст, јавна кухиња (у Чарапари). Ускоро ће и школска година.
-Кажу нам да је тадашњи директор Основне школе позвао све просвјетне раднике из нашег краја да се окупе и имаће посао, да ће нас они учити. У Црвени крст идемо по конзерве месног нареска, брашно, млијеко у праху... Опет нас окупљају... Кажу нам превише нас је у Апатину, неко мора на Косово, па са Косова у Америку. То је звучало као бајка, али народ се одлучи и оде...
Њени су остали. Била је пето дванаест одељење... Било их је 40 у разреду, од Петриње, Глине, до Грачаца... највише Лапчана и Удбињана. Пролазиле су године, позавршавали су школе, многи и факултете, добили своје породице, посао. Али и заувек запамтили тугу избегличке колоне...
ЖЕЉКА: ГОДИНЕ НЕ ЛЕЧЕ РАНЕ
Жељка је данас у Лици. У пензији је, па са супругом често одлази у завичај, где се, каже, најбоље осећа. У ове дане, кад навиру успомене, посебно јој је тешко...
-Ух, нисам у стању враћати се, сјећати се свега преживљеног прије избјеглиштва, тог хорора на послу, доласка у Апатин, нас петоро у једнособном стану, три генерације... Много тешког смо прогурали, преживјели, али Богу хвала, одгојили смо два предивна млада човјека, наше снаге, среће и животе, наше синове. То је немјерљиво... Борба, сељакања мојих родитеља, свекрве, свекра и дјевера, преживљавање, теткина пензија, моја и Дулина плата, а нас десеторо... Мој Мићо (предивни брат), као и ми, жртвовао је много лијепог од своје дјеце да би се преживјело. Ух, могла бих до сутра, али боље не... ређају се тужне и ружне успомене, прича нам Жељка.
У Лици су, каже, по трећи пут ове године, пензионерски.
-Лици коју сам обожавала, волим је и сада, али без моје Марије и Николе нема и никад неће имати ону љепоту оно моје нестрпљење да са посла петком одмах кренемо... Волим је, али и неизмјерно патим, а много патње је било у ових 31 годину. Ми смо 15. августа 1994. из Загреба избјегли у Апатин. Боже, не желим се сјећати... Мало, мало па ме штрецне и заболи, године не лијече ране, увијек крваре и пеку, а тако ће и остати, закључује Жељка.
Ј.Миљуш
