Прековремени рад, радне суботе, минималац на папиру и остатак зараде на руке, одласци на митинге владајуће странке — питање радничких права почиње много пре несреће. А питање одговорности не сме да се заврши на послодавцу.
Предходни текст о сведочењу мајке погинулог младића и тешко повређеном раднику ЏИМИ КОМЕРЦА на апатинском гробљу, "ПОСЛЕ НЕСРЕЋЕ СРЕЂУЈУ ПАПИРЕ? ОД СВЕДОЧЕЊА МАЈКЕ ДО ТЕШКО ПОВРЕЂЕНОГ РАДНИКА У АПАТИНУ", отворио је питање колико вреди раднички живот када треба утврдити одговорност послодавца. Наводи о непријављеним радницима и накнадном сређивању документације захтевају проверу, као и јасне одговоре институција о томе шта су предузеле.
Наша редакција тим поводом већ је упутила упите свим надлежним институцијама у вези са тешким повређивањем радника на апатинском гробљу. Затражили смо информације о току поступка, извршеним контролама, утврђеним неправилностима и мерама и поступцима против послодавца. Тражили смо и одговор на питање да ли је послодавац санкционисан, а уколико није — због чега. До објављивања овог текста одговоре још нисмо добили.
Сматрамо да јавност заслужује да зна шта је предузето након несреће. Одговоре надлежних објавићемо када их добијемо, а уколико изостану, обавестићемо јавност и о томе.
Не треба чекати да се зид обруши или да неко заврши у болници на интензивној нези да бисмо питали у каквим условима људи раде.
Треба погледати колико траје њихов радни дан, како се евидентирају прековремени сати, да ли се рад суботом плаћа и да ли пријављена зарада одговара ономе што радник стварно прима. Сама радна субота није доказ злоупотребе. Проблем настаје када додатни сати нестану из евиденције, а од запосленог се очекује да ћути и буде захвалан што има посао.
Ако се сваки додатни сат рада наплаћује купцу, зашто би за радника тај исти сат био бесплатан?
Посебно питање је минималац на папиру, уз остатак зараде на руке у готовини. Када се део плате прикрива, послодавац смањује пријављену основицу за порезе и доприносе, док радник остаје са службеном евиденцијом зараде која не одговара његовом стварном раду и примањима. Оно што се представља као „договор“ треба посматрати и кроз однос моћи: колико слободно може да бира човек коме од те плате зависи породица?
Још тежи положај има радник који ради потпуно непријављен, као што је случај радника на гробљу или погинулог радника из предходног текста. Од њега се тражи да дође на време, извршава наређења и преузима ризик, док послодавац избегава да његов рад уредно евидентира. А када се догоди несрећа, прво питање постаје да ли је тај човек уопште био запослен.
За посао је био радник. За одговорност одједном постаје спорно ко је и зашто био тамо.
Зато контрола не сме да почива само на папирима које послодавац покаже. Потребно је проверавати стварно присуство запослених, радно време, исплате и услове рада. Радник мора имати могућност да говори без страха да ће већ сутрадан остати без прихода.
Ту долазимо и до политички повезаних квази бизнисмена. Познанство са функционером није доказ заштите од инспекције, али не сме бити ни препрека контроли. Донације, страначка обележја, налепније на камионима "СРБИЈА ПОБЕЂУЈЕ" и фотографије са политичких скупова власти као и фотографије са политичарима не дају право на јефтинији рад, непријављене запослене или избегавање одговорности.
Ако пријаве остају без видљивог исхода, институције морају да објасне шта су провериле и утврдиле. Сумња да је неко заштићен не отклања се ћутањем, већ проверљивим поступањем. А ако постоји сумња да инспектори свесно пропуштају неправилности, мора се проверити и њихова одговорност.
У апатинском случају јавност и даље треба да тражи конкретне одговоре о околностима несреће и току поступка. Истовремено, питање мора бити шире: ко проверава услове рада пре него што неко страда?
Радничка права не могу зависити од тога колико је послодавац политички утицајан, нити од тога колико је радник спреман да ризикује отказ да би их затражио.
Фирма која послује захваљујући неплаћеним сатима, прикривеним зарадама и страху запослених свој успех наплаћује од радника. Ако институције то свесно допуштају, и оне морају да одговарају.
Редакција
