Данас се навршавају две године од смрти Боре Јарића, познатог пригревачког певача. Певача, који је са лакоћом изводиои најзахтевније мелодије, бирао репертоар, доносио и будио емоције свуда где би запевао,отварао срца, пунио и галио душу. Био јединствен и најбољи, годинама пунећи ресторане у којима је наступао.

Последња песма коју је поделио са нама била је “Можда би и мени свануло”, песма његовог омиљеног певача, чији опус јепознавао боље од њега самог. Њега, кога су звали краљем народне песме.

Да је хтео, у трци за ту титулу био би му раме уз раме. Да је хтео каријеру, олако би је стекао. Да је хтео, врх би се по њему мерио. Међутим, није. Једноставно је певао. И био срећан у кафани са својом рајом, свирачима, за микрофоном...

Не јурећи,вец мерачећи. Заједно са многима који суга пратили,који су бирали кафане по томе где он пева, који су излазили оним данима кад би он био тамо, који му нису дали да одмори уз кафу ни пет минута, јер им се баш тада слушала “она њихова”...који, често, нису имали пара сем за туру-две, а музичких жеља за до јутра. Одмахнуо би руком, насмешио се и гађао... Право у срце. Лечио и болео. Дизао и рушио. Налазио, својим анђеоским гласом, оно нешто због чега је био посебан и омиљен, због чега је био радо слушан и вољен.

Његова песма обележила је и његову вољену Пригревицу, чији је био и остаће најлепши глас, бројне кафане са ове и оне стране Дунава, многе животе и време које се више никада неће вратити...

 

Ј.М.