ИЗБЛЕДЕЛИ ПЛАКАТ ЗА ЦЕЦИН КОНЦЕРТ
Печалба,трбухом за крухом...гастарбајтери и аусландери...све су ми то били неки страни термини, које ни у ком случају нисам могла повезати са собом.
Радила сам као неговатељица у Геронтолошком центру. У добром и сложном колективу.Време и околности су се битно промениле и била сам принуђена после 10година рада кренути из почетка...у непознато.У 40-ој години остављам иза себе двоје деце школског узраста,мирну војвођанску паланку и, у сузама, крећем.
Први терен,у сленгу неговатељица „штела“ је била у бечком предграђу. Ватрено крштење. Смрзнута, у пет сати ујутру, на станици Едберг. Аусландер,са српским пасошем. Чекам да дођу по мене послодавци. Сузе саме крећу. Све је непознато, осим избледелог плаката за Цецин концерт...
Први пацијент је био диван човек,породица робовласничка.Посао неговатељице ми је добро познат,рад око болесних и немоћних је исти и у Аустрији,Немачкој и у Србији. Све су то људи којима је потребна нега,лепа реч(због тога се мора знати језик),разумевање за њихове потребе и жеље. Сваки следећи пацијент је био све лакши,углавном због тога што сам савладала језик и у много чему олакшала себи и пацијентима.Наравно,буде ту тешких ситуација. Код дементних пацијената,болесних одАлцхајмерове или Паркинсонове болести, где је медицина затајила,али се од неговатељица очекује да пренебрегну такве „ситнице“,да за те болести јос увек нема лека, те да реше нервозе и агресивна стања.
Болесни људи су болесни,на свим меридијанима... Само што је у западним земљама олакшан рад неговатељицама. Имамо све ортопедске додатке,примерене оболелом,редовне и доступне лекове.Због изолованости и 24-часовног присуства неговатељица се саживи са пацијентом. Неретко се враћа у исту кућу годинама.Свака од нас,ма какав дан оставиле иза себе, увече леже са мислима да смо овде за добробит наших породица.Апсорбујемо сву љубав у периоду док смо кући,да бисмо имале снаге за све што нас чека. Због тога, не причамо пуно на путу до посла,чувамо у срцу речи и топлину нама драгих... Еуфорија је само у једном правцу... у повратку кући.
Данијела Н.
