ЗАХВАЛНОСТ БЕСПОМОЋНЕ БАКИЦЕ...
Дошла сам из Хрватске, 1995. године, са супругом и ћерком у Апатин. У овом граду смо добили још једну ћерку и почели живот, од почетка. Празних кофера и новчаника, али пуни идеја и храбрости да се боримо. Нисмо бирали послове, само да би породици обезбедили бољи живот. Након две деценије мучења, са малим примањима недовољним за нормалан живот, пресекла сам – спаковала опет онај свој кофер и кренула, али овај пут даље, не знајући где и у чији дом. Задржала сам сузе, стегла срце и рекла себи да ја то могу. И морам...
Био је то мени потпуно непознат свет непознатих људи, језика, обичаја, начина живота. Испричаћу вам само једно од многобројних искустава.
Дошла сам у ту породицу храбро, чак и са осмехом на лицу, као да сам закорачила у живот из снова. Дочекала ме је малена бакица, која је једва стајала на ногама уз помоћ братанца и штаке, на коју се ослањала. Иза ње, огромна кућа у којој је сама живела. И, у којој ћу и ја живети наредних недеља, месеци...
Временом, осетила сам велики мир и блаженство у тој огромној кући у којој сам бринула о беспомоћној баки, која је у мене гледала као у Бога. Кроз разговор са њом сазнала сам да нема деце, да је живела са сестром, која такође није имала своју породицу и да је, након њене смрти, остала сама.
Већ прве ноћи скоро да нисам ни тренула. Сваких сат времена бака ме је звала. И наредне ноћи су биле сличне. Ноћу не спавам, дању тумарам преморена. Нисам одустајала. И после две седмице, на ивици снаге, подвукла сам црту и решила да морам издржати, да мојима код куће треба новац и моја помоћ, да немамо другог решења. Прошао је први месец. Више нисам осећала ни тугу, ни бес, ни бол... Била сам јача и победила чак и саму себе. Издржим тако седам недеља, када ми је стигла замена, жена из Хрватске, како је рекла, медицинска сестра.
Бака почиње да плаче и моли ме да останем. Жао ми је ње, али ипак, одлазим. Поштено сам плаћена, чак и почашћена и пуног срца и поклона крећем својој кући. Нема више неспавања и патњи. Међутим, већ десети дан, породица ме зове да се вратим, наводно овој жени што ме је заменила, папири нису у реду. Шта ћу, вратим се...
Стигла сам ујутро, око четири. Жена која је бринула о баки ми само рече да слободно одспавам, да се она побринула да се бака неће будити пре јутра. Ништа ми није јасно. Не спавам, наравно. Долази шест, седам... бака и даље не реагује. Покушавам је пробудити, не успевам. Измерим јој притисак, пулс јој је јако низак, не отвара очи, али је жива. Десна страна главе, рука, нога јој отечени, окренем је на бок и зовем помоћ. Стиже докторица, каже да сам добро одрадила, баку хитно возимо у болницу. Кажу да је предозирана таблетама за спавање! Моја замена јој је дала превелику количину таблета за спавање, јер није хтела да устаје ноћу! И није је било брига за баку, иако је знала да је толика количина таблета могла довести до коме и шлога!
Бака је три дана једва долазила себи и кад ме је угледала, тако беспомоћна, само ме је помиловала по руци, захвалила се и прошапутала да сам добра жена... Расплакала сам се. Сломила ме је. Била сам, истовремено, и поносна и срећна што сам овај посао радила онако како једино и треба – срцем.
Драге моје, ми најбоље знамо колико је тежак овај хлеб који једемо, као и пут којим пролазимо свакодневно. И да је све што радимо, вредно дивљења. Не само због жртве коју подносимо раздвајањем од породице, већ и огромне воље и снаге коју имамо да све истрпимо и изборимо се за боље сутра наших најближих...
Стегнимо срце и корачајмо храбро и даље!
Сања Медић, Апатин
