ЗА МЕНЕ, НИ ХЛЕБА...

 

Кренух ја у Беч, рекоше ми чуваћу баку, добра је... Одлична шетла, мислим се. Дошла сам у заказано време, али не и жена која ми је била посредник и која је требала да ме сачека. Позвала сам је, каже „ево стижем“ и дође после поноћи... Одвезла ме у кућу поменуте баке у којој је био само пас Лили. Дала ми је кључеве и само онако, успут, рекла „баба стиже сутра из болнице“...

Освануло, довозе бабу, чим сам јој пружила руку и представила се, намрштила се и само промрсила „ауслендер“. Уследили су тешки дани... Данима није хтела да узима храну и течност, лекове је пљувала около, одбијала било какву сарадњу. Сваки трећи дан долазила је њена ћерка да нас обиђе. Али не и да ми помогне или упита треба ли ми нешто... Од хране, сем поврћа које је баба смела да једе и хране за куче, нисмо имале ништа. За мене, ни хлеба...

Заборавих, баба је била полупокретна и имала је око 100 кг. При било каквом померању, пресвлачењу, ни мало се није трудила да ми помогне. На све моје муке и молбе да сарађује, само се смешкала. И тако четири седмице...

Дневно сам јој припремала по неколико јела, узимала је само по кашику, две и говорила да је неукусно. Пету седмицу је вратили у болницу. Посредница ми је рекла да останем у кући и шетам Лили! Издржала сам без хране и грејања још пола месеца и даље нисам могла. Позвала сам посредницу да дође и да завршимо посао, да ме исплати. Од обећане плате узела ми је 360 евра. Бабина ћерка још 200. Без обзира на ЕУ, била сам ангажована „на црно“, те сам морала да ћутим. Посредница ме је одвезла на железничку станицу, ноћ је већ била, и оставила ме да се сналазим како знам и умем. До куће сам путовала два дана и променила пет различитих превоза.

Из мог искуства извуците закључак. Само на проверен посао, уз провереног посредника. На реч и без препоруке, никако!

Стефанија Ђалић