Дан, рођен за бег. Ван града, далеко од људи, негде где се спајају плава и зелена, негде, што даље. Да се одмори поглед, о души је и излишно причати, да се рестартује збркано, посложи вредно и крене изнова.
Но, све је остало на покушају. Углавном...
Смеће.... смеће.... и, опет смеће. Невероватно, доспева до погледа, ма где га усмерили... Неодбрањиво и непоправљиво!
Лепа замисао, горионик ка Великом Салашу. Остао меморисан као фини простор, очишћен и пријатан кутак за мало одморити. Ветар, таман, да расхлади топао дан. Друштво идеално. Мајка, нема бољег...
Фали онај велики сто са оне две клупе... празно је без њега. Али је бар овај, под ведрим небом остао читав... Ограда се мало дрмуцка, али опстаје. Корпе, такође, препуне смећа, али стоје... Општи утисак, отужно... Нема ни пламена, чак. А ми ни шибица... Но, удахнусмо равницу у свој ширини и одосмо...
До прве кривине и првих џакова смећа, неки се и расули, разбуцане фотеље... ни метар од пута... па нова гомила, мало већа...
Па следећа, расута у трави, нема чега нема... Утисак јачи од горионика. Жао ми што не прођосмо неким другим путем, преко Великог Салаша, можда је уреднији...
На раскрсници, код Хладњаче, мотам лево, баш да видим како изгледа смеће које се зове депонија и то она, бар прозвано, легална. Слично... С тим што на њој има и људи. Пребирају, остављају, купе, носе, истоварају... Ништа организованија од оне према горионику. Само мало већа...
И, опет се намеће само један закључак. Није до пара, до нас је...
Ј.Миљуш
