Синоћ је Апатин личио на град из неких срећнијих времена. Осећала се емоција, пробуђеност, заједништво... Пуни паркинзи најављивали су једно лепо вече на Тргу Николе Тесле, а препун паркинг испред „Шарана“ добру журку у том ресторану. И, било је. И једно, и друго...
УЗ ПЕТРА ДО ИЗЛЕЧЕЊА
На Тргу, пре свега, хумано. Хуманитарни концерт „Сви за Петра“ на коме су наступили ГКУД „Дунав“, оркестри „Дунавски бисери“ и „Магија“ и чест и радо виђен гост нашег града, Баја Мали Книнџа. Најважније од свега, ово хуманитарно вече окупило је и доста наших суграђана. Кутије, постављене на неколико локација подсећале су зашто смо сви ту – да помогнемо нашем суграђанину Петру Пуачи да савлада тешку болест.
Ово је била само једна у низу бројних акција којом Апатинци потврђују да још има наде за нас, да нисмо имуни на туђу невољу, да, заједно, можемо много учинити. Дати наду и ветар у леђа оном ком је, тренутно, најпотребнија. Ту смо, постојимо, можемо и хоћемо! Стиснутих палчева да успе, и овај пут ћемо Петра испратити на терапију. Са надом да ћемо, заједно, постићи циљ - његово излечење.
БИВША ЈУГА У „ШАРАНУ“
У „Шарану“ је одржано дружење неговатељица, које раде у Немачкој, Аустрији, Италији... У Апатину се окупило преко 120 неговатељица, неговатеља и њихових превозника који су дошли из разних места из Хрватске, Републике Српске, Босне и Херцеговине и целе Србије. Југа у малом!
Да све буде беспрекорно организовано побринула се наша суграђанка Олгица Бурсаћ, такође неговатељица, која је преко фејсбук групе у којој је администратор (УН-унија неговатељица) спровела анкету о заинтересованости колегиница за ово окупљање, евидентирала све резервације, обезбедила салу и музику и, попут праве домаћице, све госте појединачно дочекала, срдачно поздравила и сместила на резервисана места.
-Није било лако организовати нас толико из пет, шест држава. Но, није ми било тешко, ја волим људе, волим да се упознајемо, дружимо, размењујемо искуства, јер сви једемо исти, често горак, хлеб. Тамо смо једни другима на услузи у невољи и било каквој дилеми, те је ред да се понекад сретнемо и опустимо на дружењу попут овог. Ово нам је четврти пут да се окупљамо у Апатину и сваки пут скуп је све масовнији, а журке боље. Надам се да ћемо наставити са овим обичајем, задовољна је Олгица, домаћица и организаторка забаве.
Иако су многи прешли и по 300 и више километара, кад је стартовао оркестар „Цврчак бенд“, сви су били на ногама. Жељни дружења, музике, опуштања. Већина већ годинама ради послове неговатељица. Неке одлазе на три, неке на месец или два, колико су и код куће. Многима су се животи променили из корена, али за све је исто да, својим жртвовањем, издржавају своје породице. Све до једне кажу, није лако. Али исто тако додају да би им да остану код куће било још теже. Јер не би могле плаћати режије, обезбедити нормалан живот породици код куће, купити огрев, опремити дете у школу, на екскурзију, купити лекове... Скупиле су снагу и отишле. У непознато. Годинама, навикле. Научиле језик, упознале навике породица, схватиле систем по ком све функционише тамо далеко.
Забавудоживеле као вече опуштања. Већини, преко потребног. Неуморне у колу, жељне дружења са колегиницама... До касних сати. Кад су, пуних батерија, кренуле у своју свакодневицу, неко кући, неко на „штелу“. До неког следећег позива за забаву, уз обећање да обавезно долазе...
Ј.Миљуш
