СТРАХ ОД ОТКАЗА ВЕЋИ ОД СТРАХА ОД КОРОНЕ
Већина радника сомборског Фиорана, из „групе А“, појавила се јуче ујутро на послу. Десетак радница, за које се установило да су биле у контакту са особама које су дошле из иностранства, враћено кући.
АУТОБУСИ ПУНИ, НЕКО СА МАСКОМ, НЕКО БЕЗ
Дефинитивно, сомборска фирма Фиорано, након паузе, јуче је поново почела са радом. По тврдњама оних који су боље упознати са пословањем овог колектива, руководство је, за овај потез, сигурно добило „зелено светло“ од надлежних органа. Јер, у противном, сигурно се не би усудило да, у јеку кампање „останимо код куће“, поново покреће производњу.
Радни дан „групе А“ почео је – седањем у аутобусе. Неки су били скоро пуни, у некима је чак било и стајања, јер није било довољно места за седење. Неке од радница су имале заштитне маске за лице, неке не. Са рукавицама, иста ствар.
-По доласку у фирму, на вратима смо прошли преко сунђера, натопљеног средством за дезинфекцију обуће и уручене су нам по две (памучне) маске. У гардероби, једна до друге, обукле смо заштитну опрему, а у погону смо дезинфиковале руке алкохолом и отишле на своја радна места, у своје модуле (производне линије) у којима је све било исто као и пре ванредног стања, без неке додатне заштите. Заштитне рукавице нимо добиле, а онај ко их је имао, могао је да их носи, уколико му нису сметале за посао. Пошто раднице које су на шивењу не могу да раде у рукавицама, ни једна их није имала, препричава нам данашњи радни дан у Фиорану једна од радница.
По њеним речима, након два, три сата погоном се прочуло да је неко пријавио једну радницу чији муж је дошао из Немачке или Италије, она је позвана код директорице и послата кући.
ДЕСЕТАК РАДНИЦА ПОСЛАТО КУЋИ
-Након тога, редом су нас испитивали да ли смо били у контакту са неким из иностранства, да ли је неко наш био или се налази у самоизолацији. Још десетак радница је после тога враћено кући. Ми смо остале и одрадиле целу смену, открива нам наш извор из ове фирме.
Атмосфера је, додаје, доста необична. Сви ћуте и раде. Тек, понеко, шапатом изговори да се плаши заразе, али исто тако и отказа.
-Морамо да радимо, јер је добром делу нас то једини извор прихода. Са друге стране, веома смо уплашене. Носимо маске, често прскамо руке дезинфекционим средствима, али и видимо да нас је пуно на једном месту, да нема удаљености од два метра између нас, да нам руке нису заштићене рукавицама, да смо изложене ризику да се заразимо... Те раднице што су удаљене и послате кући су можда и позитивне, али ми то не знамо. Плашимо се, али већина ипак „нема петљу“ да остане кући и ризикује посао. Не знам шта је паметно чинити, а не знају ни моје колегинице, закључује наша саговорница.
Ј.Миљуш
